Foto EPA-EFE/DAVID HECKERMožda sam tu i tamo ranije, na temu eksploatacije energetskih sirovina iz zemlje već pisao, ali je očigledno da na tu temu treba stalno obraćati pažnju i to koristeći logiku, onu elementarnu, koju ni takozvana „dijalektička logika“ ne može da negira.
U vreme Miloševića i njegove Mire, odnosno vremenu najstrašnijih i zaista brutalno nepravednih sankcija međunarodne zajednice, ničim kriv narod bio je izložen torturi nemaštine.
Zapravo potrebe za toplim stanovima. Potrebe za pelenama novorođenčadi, potrebe za elementarnom higijenom i potrebe, potrebe, potrebe… bile su tema i definitivno egzistencijalna borba i svekolika panika normalnih žitelja u nenormalnim okolnostima.
Situacija je sasvim ličila, srećom ne toliko drastično, na borbu za odbranu Lenjingrada.
Razlika je jedino u tome što je odbrana Lenjingrada bila strašna istorijska epizoda oružanog sukoba dve države dijametralno sukobljenih ideologija, kojima je jedino zajedničko bilo ishod u totalitarizmu.
U slučaju Jugoslavije, razlika je bila u tome što je pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija uveden Lenjingradski scenario celog sveta protiv jednog naroda.
U takvom ambijentu, nastupio je talas optimizma, odnosno, krenule su informacije da Srbija ima svoje nalazište nafte i da ćemo da se uskoro ratosiljamo bede.
Slučajnost je htela da razgovaram sa nekim stručnjacima za naftu, to mu behu po nazivu struke petrografi. Zamolio sam ih za komentar.
Odgovor je bio sledeći: da se nafta može naći praktično u svakoj državi, ali da pitanje njene eksplatacije zavisi od dva momenta.
Prvo je pitanje kapaciteta tog resursa, a drugo pitanje je šta se više isplati, koristiti površinu zemljišta za poljoprivredu ili na istoj parceli izvlačiti naftu?
U našem slučaju zna se da izvlačenje nafte nije ekonomski isplativo, ali kada je država pod sankcijama, izvlačenje nafte je strateško pitanje i ona se prioritetno koristi za državne potrebe, a ne da je koristi narod.
Narodu je tada i dalje ostalo da se snalazi putem šverca i kupuje benzin i naftu u plastičnim 1,5-litarskim flašama. Mnogi se toga sećaju.
Međutim, danas radno aktivno stanovništvo, naravno punoletno, od kojih se u tom vremenu neki nisu ni rodili, nemaju te slike u glavi, i može se sa njima svakojako manipulisati.
Ne priča se šta se danas dešava sa tim „naftnim poljima“, osim, možda u „Akademiji za mlade liderke i mutave lidere“. Zlu ne trebalo, kad zatreba lagati se mora.
Ima li ta prethodno navedena priča veze sa sada aktuelnim litijumom?
Ima u neku ruku, uz ogradu da nije sve sasvim isto, ali jeste donekle slično.
Kao što Lenjingradski scenario u konačnici nije bio tako drastičan kod nas, ali jeste bio sličan, tako i litijum ima svoje sličnosti sa pitanjem isplativosti, odnosno dilemom šta se više isplati: Koristiti dobrobit zemlje koju ona daje na površini ili u svojoj dubini?
Logika svih logika kaže da je stalna i obnovljiva dobrobit zemlje sa površine.
Ako je zemljište na površini poljoprivrednog kvaliteta, onda tu nema trunke razloga da se iz dubine išta izvlači i prave nekakve jalovine po tzv. „ekološkim standardima“, ha ha ha!
Tu nauka prestaje. Sedam milijardi ljudi na planeti, sa tendencijom da ih bude vrlo uskoro deset i ko zna koliko još milijardi ljudi, litijum neće biti nikome hrana.
Međutim, šansu daje dobrobit sa površine zemlje i kravlja balega, koja učestvuje u obnovljivom biološkom ciklusu, bez ikakvog jalovog ostatka.
Organska poljoprivreda i stočarstvo jeste „litijum“ za budućnost Srbije.
U Srbiji je šansa da nahrani svoj narod i pomogne gladnim milijardama ljudi.
Autor je istoričar umetnosti
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
