Do dijaloga između vlasti i opozicije na kraju mora doći, premda trenutno i jedni i drugi rade sve da se to ne dogodi.
U ovoj pat poziciji odgovornija je vlast, jer je nečasno odbijati dijalog kada imaš kontrolu nad medijima s nacionalnom frekvencijom i kada su u tvojim rukama sve poluge moći, čak i one koje direktno ugrožavaju princip smenjivosti. Sporednu, ali ne beznačajnu, odgovornost snosi opozicija koja se uopšte ne snalazi u ovoj svojoj obespravljenosti već sebi dozvoljava neracionalne postupke kojima se politička scena samo dodatno polarizuje.
Sposobnost uspostavljanja dijaloga u vreme krize nama nije svojstvena i to važi i za političare i za narod koji ih je izabrao. Politička kultura u Srbiji nije daleko odmakla od Karađorđevog vremena, kada se sve svodilo na: „Reč-dve pa za kuburu“. Oružje je danas zamenjeno tabloidima i drugim načinima diskvalifikacije, ali znamo da ni kubura u srpskoj politici nikad nije potpuno utihnula.
Ni kao narod nismo mnogo drugačiji. Premda mislim da nivo spremnosti na razgovor s neistomišljenicima kod građana Srbije ne koreliše ni s nivoom obrazovanja ni s brojem zdravih zuba u vilici, smatram da je najpogubnije kada netoleranciju šire oni najobrazovaniji, oni od kojih se očekuje glas razuma i smirivanje tenzije. To se uostalom vidi i u svim našim građanskim protestima, oni su isključivo usmereni na borbu za promene koje obično ne ostavljaju nikakav prostor za one druge. Kao da Srbija bez „onih drugih“ može da postoji. Upravo takva greška je učinjena petog oktobra – zanemarivanje da pobeđena strana i dalje postoji i da i s njom takođe treba uspostaviti dijalog. Umesto toga, sve se svelo na dve-tri ćuške ispred RTS-a i na iluziju da se tako, bez dijaloga, stvara nova Srbija.
Autor je Akademik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.