Sto dana bez devet đaka i njihovog čuvara: Autorski tekst Verana Matića

To je naslov teksta. I svaki naslov ili podnaslov, svaki tekst, treba da sadrži imena ubijenih u OŠ „Vladislav Ribnikar“, sve dok ta imena ne upamtimo.

Kao društvo, moramo da shvatimo da svim žrtvama dugujemo, neizmerno i zauvek, i da sve što uradimo i posvetimo njima, mora biti vidljivo, baš zato da ne bi postalo i ostalo skriveno.

Tekst „Crno-bele žrtve“ (objavljen 3. avgusta – prim. ur.) napisao sam i objavio sa fotografijama uz saglasnost svih roditelja ubijenih njihovih i naših anđela.

Za ovaj tekst neću tražiti saglasnost za objavljivanje od strane roditelja ubijene dece, jer mislim da ne zadire u privatnost na način koji bi zahtevao tu saglasnost.

Juče, danas ili sutra je 100 dana od kada je zločinac (dečak zločinačkog uma i nauma) ubio devojčice i jednog dečaka i jednu odraslu osobu koja je pazila na decu. Ovo su moji lični stavovi i vezani su mnogo više za nas, zajednicu, društvo, vlast i državu.

Delim tugu i bes, ljutnju, nezadovoljstvo. Možda i osećaj da sve ide u nepopravljivo i beznadežno lošem smeru.

Kada sam napisao tekst Crno-bele žrtve, ispod fotografija je pisalo da je potrebno zatražiti dozvolu autora teksta ili porodica ubijene dece.

Nisam očekivao da će jedino Udruženje novinara Srbije za svoj specijalizovani portal zatražiti da prenese i fotografije, dok je dnevni list Danas objavio tekst bez fotografija, sa promenjenim naslovom. „Fotografija u boji“ kao da nikoga nije zanimala.

Čak ni ona crno-bela verzija sa škole, naknadno zaštićenih likova dece.

Samo u jednom tvitu sam primetio da smo propustili rođendane Ane Božović – 6. maja, Bojane Asović – 27. maja, Katarine Martinović – 25. jula.

Ali je čitava nacija danima informisana o rođendanu ubice. I o detaljima zasnovanim na poluinformacijama ili kompletnim izmišljotinama.

Ministarka zdravlja je govorila o tim izmišljotinama, ali vlada, u kojoj je ministarka, nije reagovala ni na jedan način, iako postoji „milion“ načina.

Simbolika „100 dana“ vezana je za, na primer, novu vladu ili slično, i predstavlja neki prvi test.

U ovom slučaju pominjem 100 dana zbog toga što mi se čini da smo na nekom raskršću. U proteklih 100 dana, od 3. maja, nije se dogodilo ništa relevantno kada je reč o važnim odlukama i rešenjima vezanim za brojna pitanja: u prvom redu odnosa društva prema odavanju počasti za žrtve na svim nivoima, na pronalaženju pravog načina zahvalnosti i sećanja za žrtve?

Bojanu, Anu, Katarinu, Maru, Emu, Sofiju, Andriju, Adrianu, Angelinu i Dragana.Plašim se da gubimo trenutak.

Već počinju pripremne aktivnosti za novu školsku godinu i slede politički i društveni procesi koji su, svojom tematikom i agendom, sve udaljeniji od naših anđela kojima treba sva pažnja.

Gde smo zakazali, na kojim sve nivoima? Na svim onim nivoima u kojima su deca rasla, radovala se, igrala se i živela.

Ponešto sam o tome čitao, pogledao neke fotografije, neke kućne video-snimke, pune života i talenata, pune osmeha, životne energije, očekivanja, ličnih drama koje smo svi preživljavali, izazova, razočarenja, ali i tereta obaveza…

To su naši heroji koji su se sa svojim sudbinama probijali kroz život, školovanje, kroz svoje ljubavi, tajne, slabosti, teškoće.

Zakazali smo na najstrašnijem nivou, na kojem se svakodnevno dešava skrnavljenje života naših anđela i sećanja na njih, kroz tabloidne projekcije zločinca, kroz izmišljotine i kroz očigledna kršenja svih postulata ljudskosti. Bez i jedne kazne, bez otpora.

Pali smo na velikom životnom ispitu i to smo, nažalost, nekako apsolvirali, što verujem da posebno odvratno zvuči roditeljima, nastavnicima i svima koji su bili bliski sa našim anđelima.
…

Šta je to što sam očekivao, i što moramo da očekujemo? Ovo su samo neki okviri koji nude niz mogućnosti:

Na nivou škole:

Memorijalni centar i sve što bi bio njegov sadržaj. Da li će se dogoditi kroz rušenje mesta na kojem se zlo dogodilo ili na neki drugi način, postoji niz institucija koje mogu o tome da daju adekvatne predloge. Ostrvo Utoja ima jedan model koji se za sada pokazao kao efikasan, ali treba razmotriti i druge ideje.

Posebna/najveća priznanja i diplome nazvana po njihovim imenima, za oblasti u kojima su oni bili najbolji. U osobinama i vrednostima koje su u deficitu u našem obrazovnom sistemu: najbolje drugare, najnasmejanije, najplemenitije.

Da se preživelima i onima koji su neposredno preživeli masakr omogući besplatno lečenje trajno, daju beneficije i stipendije za dalje školovanje/da im se obezbede besplatni udžbenici, prevoz, ishrana, dodatne aktivnosti.
Podržati tu decu do završetka školovanja, obezbediti im poslove nakon fakulteta, ne ispustiti ih nijednog trenutka iz vida.

Da se napravi neka impresivna instalacija/skulptura u dvorištu škole, neka vrsta večitog plamena.

Prema informacijama kojima raspolažem, preporuke norveških stručnjaka vezane su i za ispravljanje njihove greške: da su se fokusirali na kratkoročne aktivnosti, kada je reč o radu sa preživelima i porodicama, a reč je o tome da je neophodan trajni angažman, praćenje i pomoć.

Saradnja između Norvežana i Instituta za mentalno zdravlje ide u kontinuitetu.

Koliko sam obavešten, dogovor je da se ne izlazi javno jer je ovo delikatna tema, i radi se na pojačavanju kapaciteta naših stručnjaka. Norvežani su dali upitnike za procenu rizika za svu decu koja će eventualno pokazati određene simptome u bližoj budućnosti.

Norvežani rade kao neka vrsta supervizije našim stručnjacima.

Kod nas je zapuštena tema problema mentalnog zdravlja u zemlji uopšte, a onda nam se dogodio zločinački horor u OŠ „Vladislav Ribnikar“.

Institut za mentalno zdravlje, uz norvešku pomoć, sredstvima Republike Srbije, pruža podršku svoj deci koja traži pomoć, roditeljima i nastavnicima u „Dadovu“.

O razgovorima, terapeutskim i drugim, ne postoji javni interes da se objavljuju informacije. Verujem da bi bilo veoma važno da javnost dobije informacije o tome da li porodice ubijene dece, porodice preživele dece i ta deca, i svi koji su doživeli traumu, imaju sve mogućnosti za adekvatne terapije na svim mogućim nivoima.

Na nivou kraja u kojem su živeli/komšiluka/zajednice:

Zgrade/kuće u kojima su živela deca treba da budu označene spomen-pločama ili još bolje muralima, mozaicima, trajno, kao vidljivo obeležje i sećanje. Imaju „spotaknice“ koje se postavljaju u trotoar kao kocke, sa podsećanjima na žrtve Holokausta.

To je dobar model, jer sve više građana gleda dole, u svoje mobilne telefone…

Parkići ispred tih zgrada, ako ih ima, treba da budu posebno uređeni i nazvani njihovim imenima, možda skulptura, bista, spomenik, vidljivo obeležje.

Ulica u blizini – nazvana njihovim imenima.

Na nivou opštine/grada:

Imena biblioteka, ili delova biblioteka, trgova, ulica, parkova, škola, đačkih domova

Godišnja priznanja na nivou grada

Godišnja manifestacija Dani škole

Na nivou države:

Dan đaka da se uvede kao zvanični praznik

Treći maj da se obeležava u školama kao Dan sećanja

Stipendije sa njihovim imenima za najbolje đake/studente.

I neka posebna zadužbina, u vidu nacionalne biblioteke, ili art parka ili nove „Petnice“.

Na nivou njihovih talenata:

Kao Kolarac – Ministarstvo kulture, prikupiti informacije o talentima, angažmanima i vezati ih za snažne, ugledne institucije i događaje, i njihovim imenima nazivati priznanja.

Klubovi, škole, organizacije u kojima su vežbali, trenirali, usavršavali svoje talente, treba da dobiju neku vrstu obeležja i eventualno priznanja sa njihovim imenima.

Sa opredeljivanjem trajno dodatnih sredstva tim organizacijama za ove potrebe.

Na nivou porodice:

Pružiti primarnoj porodici (roditelji, braća i sestre) svu moguću ljudsku, psihološku i materijalnu pomoć.

Ako žele da promene život, mesto stanovanja, posao, ako im treba dug odmor, psihoterapijska podrška, treba im dati i pružiti, jer oni su već dali više nego što su imali…

Meni nedostaju priče o Emi, Ani, Bojani, Katarini, Mari, Sofiji, Adriani, Angelini, Andriji i Draganu. Zašto ih nema na programima javnog servisa, ili na bilo kojem drugom mediju? Dok postoje neverovatni i lažni detalji iz života ubice. Da li je to stanje nacije?

I ako jeste, ne smemo se predati tom stanju.

Ne smemo dopustiti da pregršt novih događaja prekrije užas 3. maja.
…

Srpski filantropski forum koji vodim, Nacionalni dan davanja posvetiće „Godini dobrote“, nastojaćemo da identifikujemo i odamo priznanja svim školama, razredima, sekcijama, pojedincima koji su se iskazali u humanosti, dobroti, dobročinstvu, drugarstvu, učtivosti…

Raspisaćemo poziv nevladinim organizacijama da, zajedno sa školama, predlože nove inicijative i projekte kojima će se širiti dobrota, plemenitost, humanost, solidarnost u školama, kao pomalo zapostavljen deo obrazovnog sistema vaspitanja, osnova za sve ostalo.

Kada gledam fotografije i snimke Ane, Eme, Kaće, Andrije, Angeline, Adriane, Bojane, Mare, Sofije i Dragana, vidim život, vidim radost, vidim ljubav, i verujem da bismo svi želeli da ih tako, ne samo upamtimo, već i da ih se sećamo i da ih živimo upravo tako.

Inicijative navedene u ovom tekstu, napravljene su u saradnji sa Veljkom Golubovićem, kreativnim direktorom sa kojim smo radili sve najuspešnije globalne i lokalne akcije, od Bitke za bebe, Štrajk glađu protiv gladi, itd… Ovo je njegova posebna beleška:

Svetionik humanosti

Posebno mesto u sveukupnom ozdravljenju društva predstavljaće odavanje najveće počasti ubijenoj deci i njihovom čuvaru Draganu.

Njihova žrtva ne sme biti uzaludna i mora postati zalog budućnosti svim dolazećim i sadašnjim generacijama. Njihovi izgubljeni životi treba da postanu svetionik humanosti svima koji ostaju iza njih.

Ove žrtve heroji su našeg doba. Njihovo zaveštanje treba da bude veliko, značajno i zapamćeno. I mora trajati. Mi, svi zajedno, smo ti koji to zaveštanje treba da zaslužimo i prenesemo.

Njihova imena treba da nose ulice, medalje i ordenja treba da imaju njihova lica. Deset ubijenih, treba da budu simbol svega dobrog što želimo da postanemo, a što oni nikada neće imati priliku da budu.

Devet đaka i njihov čuvar je zadužbina koja će preživeloj deci obezbediti najbolje školovanje i uslove za detinjstvo i odrastanje. Stipendije, povlastice, sve to će biti dar naših anđela svojim drugovima iz školskih klupa, onima koji su ostali iza njih, da prvi dobiju zadatak da menjaju ovo palo društvo.

Misija koju će oni imati biće jednaka veličini žrtve njihovih ubijenih drugarica i drugova.

Devet đaka i njihov čuvar biće memorijalni centar koji osvetljava budućnost i sve one vrline i vrednosti koje su ovom društvu najpotrebnije da izađe iz mraka i bolesti u kojima se našlo.

Devet đaka OŠ „Vladislav Ribnikar“ i njihov čuvar ostaće da žive sa nama, da nas uče da postanemo bolji ljudi.

(tekst uz dozvolu autora prenosimo sa portala javniservis.net)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.