Osakaćena EU

Na prvom mestu – sumnja da je predsednica Skupštine Srbije „u sukobu interesa“, da u sopstvenu korist radi neke poslove koje ne bi zbog svoje prvorazredne funkcije u državi nikako smela. Uprkos profesiji i stručnosti, jer je to bukvalno merilo etičnosti, jedno ili drugo. Čak i ako je (ovde) „po zakonu“ možda tako nešto i moguće, što se videlo u slučaju „tadašnje i sadašnje“ ministarke pravde. Bez zazora je kao platu uzela milionske sume u izbornoj komisiji, a pošto je pare vratila etičke dileme nije bilo, pa samim tim i preteranih zahteva za ostavku. Neizvesno je da li to sve spada u „sistem vrednosti koji u Srbiji vlada“ ili je reč o potpuno neinformisanoj javnosti koja pojma nema šta jeste, a šta nije po zakonu.

Obasipanje novim zakonima što je ovde takoreći svakodnevno, a dogodilo se i ovih dana (neki čak pominju dve stotine promptno usvojenih, i to „pravih evropskih“, onih što vladaju u EU) druga je vrsta događanja u senci jednogodišnjice vlade i netaktičnosti Mesićeve. Koji su to zakoni, koja javna rasprava je o njima vođenja, šta je u njima i da li su dobri za prosečnog građanina uglavnom pokornog ili su protiv njega? Razlog da se to ne zna može da bude i ovdašnji sadašnji „viši stepen društvenog sistema“, gde nema „pro forma dijaloga“ kao u socijalizmu i samoupravljanju kad se sa zakonskim predlozima išlo na tzv. „zborove birača“, pa ko je hteo da sazna nešto saznao je, makar uticao nije. Ono što ipak zbunjuje na ovom višem stepenu demokratije jeste što se takođe ne haje šta o zakonima misle u nevladinim, građanskim organizacijama i udruženjima (NVO ili NGO) a, što se u svetu smatra istinskom demokratskom javnošću odakle se „ceo narod“ informiše. Valjda zato što su ovde, ako ih vlast nije organizovala kao „nevladine“ (VONVO ili GONGO), smatrale su se uglavnom neprijateljskim elementom (sad se tu nešto izgleda menja).

U takvim prilikama o novim zakonima može se stvarno saznati tek kad se počnu sprovoditi po objavljivanju u Službenom listu što je svojevrsna farsa, smejurija, burleska naprosto zato što svako sprovođenje – izostaje. Ova činjenica, uz odsustvo pravih institucija demokratije koje funkcionišu po zakonima bez obzira koja je stranka na vlasti, jedna je od najkarakterističnijih osobina današnje Srbije, koja kao da svima odgovara. Kao da zakone prave u dogovorima, trgovanjima, jer nikad neće biti sprovođeni (zakon o lustraciji, recimo?). Da nije tako – valjda bi bilo drukčije, valjda bi neko digao glas. Predsednik Republike naročito, koji bi se mogao (ako je to po zakonu) za primenu opredeliti oštrim merama. Sam inače (suprotno svom običaju) čak mnogo o tome i ne govori. Zato se o ogromnom broju zakona donesenim samo prošle nedelje na primer, moglo saznati s veselije strane iz kolumne Hajd Park u vikend-izdanju Danas kolege Dragana Vujadinovića.

Bilo bi zanimljivo zbog svega toga znati da li neko u vrhu ili svi oni u Skupštini misle da možda ipak nekako količinom „evropskih zakona“ iako se ne sprovode zamagle oči Briselu i svim svojim biračima koji u anketama stalno jesu za EU. Možda će zakonski paket s mašnom darovati ove nedelje Solani (kao i oproštajni poklon jer uskoro odlazi s te dužnosti) i Oliju Renu zbog zahvalnosti za „beli šengen“ ma koliko bilo nejasno da li su svi na Kosovu građani suverene Srbije, pa imaju pravo na put bez viza, a ako nisu čiji su i kako izuzeti Srbe koji tamo žive i, naročito, koje Srbe?

Takve i druge razne nedoumice povodom svih zakona i Evropske unije, viza, članstva, raznih kontradiktornih izjava političara i gotovo nepoznanice koje su stranke do kada i od kada proevropske, možda je najlepše formulisao odlazeći poljski ambasador g. Šimanski u intervjuu našem listu: „Ulazak u Evropsku uniju Srbija mora najpre da raščisti sama sa sobom.“ To je svakako najteže ma šta mislio predsednik Tadić koji vidi EU prilično osakaćenu, pa obećava da će za tri godine biti „Srbija bez koje Evropa ne može“ što je možda po zakonima ovdašnjim, jedino što se to ne vidi.