Kada ga je prošle godine primetio i onaj deo (ženske) javnosti koji verovatno ne ide često u pozorište ili nije odrastao uz „Metlu bez drške“, zbog paparaco fotografije na kojoj go do pojasa hoda po kiši, glumac Slobodan Beštić, skromno i stidljivo je primetio da je njegovo, uz mnogo truda i discipline, apolonski izvajano telo zapravo instrument njegove umetnosti koji se, da bi ostao u upotrebi, kao i svaki drugi, mora brižljivo čuvati i negovati.

Njegovo lice, sa druge strane, finih, pravilnih crta odiše intelektualnim i gotovo asketskim izrazom, a njegov glas lepe boje i dobra intonacija i dikcija doneli su mu nedavno na jednom festivalu i pohvalu za „divnu veštinu govora“.

Time je, kako je rekao, primećen njegov pozorišni iskorak ili scenski zaokret od glumca prepoznavanog, pre svega po telesnom izrazu, ka onome koji svoj lik oblikuje prvenstveno govorom. Tako nešto logično je došlo do izražaja u formi monodrame „Moje nagrade“, po delu Tomasa Bernharda, u kojoj igra ovog čuvenog austrijskog pisca čiji je stil između ostalog prepoznatljiv po dugom, interpunkcijom neprekinutom, rečeničnom nizu.

Upravo za ovu ulogu dobio je nagradu „Raša Plaović“ svog matičnog Narodnog pozorišta „za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scenama“ u protekloj sezoni, koje će mu biti uručeno u nedelju, na Dan pozorišta. I na jubilarnom zemunskom Festivalu monodrame i pantomime dobio je letos glavnu nagradu za ovu ulogu uz sledeće obrazloženje: „Glumačkom lakoćom, svedenim sredstvima, Slobodan Beštić dokazuje studiozan rad potvrđujući fantastičnu definiciju Ostrovskog, da je talenat osećaj za meru.“

Beštićev rad počinje u Jugoslovenskom dramskom pozorištu krajem osamdesetih gde odmah biva nagađen kao debitant za ulogu u jednoj od kultnih predstava ovog teatra tada – „Buđenju proleća“. Paralelno ide i njegova filmska karijera, pa nagradu dobija i za film „Kuća pored pruge“, a televiziju obeležava početkom devedesetih ulogom smušenog i simpatičnog Vladimira u pomenutoj seriji „Metla bez drške“.

Karijeru je jedno vreme gradio i u Nemačkoj, a među prvim je ovdašnjim glumcima, koji je na domaćim scenama pokazao koliko je važan scenski pokret kao sredstvo dramskog izražavanja. To je možda bio razlog i da se za njega opredeljuju reditelji specifičnog senzibiliteta, a i da on sam bira apartne projekte umesto pozorišnog mejnstrima. Koliko je daleko stigao u razvoju scenskog pokreta govori podatak da je to predmet koji je podučavao na ovdašnjim akademijama, kao i taj da igrao glavnu ulogu u „Nižinskom“, ali i Salomu u „Salomi“, dakle, junake za koje je ples određujuća kategorija.

Beštić je rođen 27. marta 1964. u Pančevu. Završio je fakultet dramskih umetnosti u klasi Predraga Bajčetića. Razveden je, i otac je sina Andreja i ćerke Hane, koja je takođe zakoračila u svet glume. Vegetarijanac je, bavi se jogom, upražnjava i podučava druge antistres metodama.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari