Osiguranje i pandemija korone

Istorijski posmatrano, pandemije se javljaju sa određenom dinamikom pravilnosti, koja omogućava da se utvrde obrasci njihovog ponavljanja u budućnosti.

To već pruža „šansu“ osiguravačima, kojima je najbitnije da poseduju referentne podatke o prethodnim pandemijama kako bi na odnosu njihove obrade imali jasnu sliku o najtraženijem riziku.

Prema definiciji SZO, o pandemiji se može govoriti ako: se u nekoj populaciji pojavi novo tj. do tada nepoznato oboljenje izazvano novim virusom (ili bakterijom) na koje ljudi nemaju imunitet, ako postoji veliki stepen infektivne moći uzročnika bolesti i ako uzročnici bolesti izazivaju teške posledice.

Počev od Antonijeve kuge, koja je harala Rimskim carstvom, preko Justinijanove kuge, koja je nastala u Egiptu i proširila se na Vizantijsko carstvo, do kolere u Rusiji i boginja u kolonizovanoj Americi, nevidljivi neprijatelji su se pokazali moćnijim i od najsavremenijeg oružja.

Ovi podaci iz ugla osigurljivosti rizika pozivaju osiguravače na oprez i zahtevaju posebne uslove osiguranja.

Velika stopa infektivnosti znači da rizik pandemije ne poseduje poželjan nivo rasprostiranja, što znači da će biti skoro nemoguće primeniti uobičajene statističke obračune.

Uzročnici pandemije izazivaju teške posledice u smislu povećanja stope smrtnosti stanovništva, pritiska na zdravstvene sisteme i nezaobilaznog narušavanja normalnih ekonomskih tokova.

Prevedeno na jezik osiguravača, nastupanje pandemije ima za posledicu veću frekvenciju odštetnih zahteva iz različitih vrsta osiguranja.

Ali, narušavanje normalnih ekonomskih tokova ima za posledicu i privrednu krizu koja nužno pogađa i osiguravače na više načina.

Oni, s jedne strane, manje prodaju svoje proizvode, dok s druge strane trpe sve posledice pogoršanja makroekonomskog ambijenta u kome posluju. A svi znamo da „show must go on!“

Budući da je u pitanju globalni i katastrofalni rizik, tržište osiguranja ne može samo svojim internim kapacitetima da ponudi osiguranje pandemije.

Ali, ono može preuzeti na sebe ulogu lidera upravljanja rizikom pandemije.

Ali, u datom kontekstu, saveznik u liku države mogao bi da bude neophodan.

Javno-privatno partnerstvo države i sektora osiguranja omogućava da se teret regulisanja posledica pandemije raspodeli na pravičan i ekonomski održiv način.

U skladu (i) sa načelima zaštite javnog interesa, delotvornosti i transparentnosti poslovanja.

U čemu se sastoji predlog?

Osiguravači treba da ponude osiguranje od prekida poslovanja usled rizika pandemije.

Jasno je da to osiguranje ne može biti cenovno pristupačno.

Gubici koje bi osiguravači pretrpeli usled istovremenog podnošenja brojnih odštetnih zahteva značili bi finansijsko ubistvo ovih bitnih privrednih subjekata.

Da stvar bude kompleksnija, oni se ne mogu osloniti na reosiguravače.

Dakle, kapaciteti tržišta osiguranja su limitirani i kao takvi ne mogu pružiti odgovarajuću potporu ostatku privrede u saniranju posledica nastalih pandemijom, bez odgovarajućeg partnerstva države.

Znači – podvlačim – rizike bi valjalo podeliti.

Osiguravači će nastaviti da vrše svoju klasičnu funkciju zaštite od rizika pandemije, s tim da bi država morala da subvencioniše deo premija osiguranja i reosiguranja, kao i da preuzme na sebe ulogu administriranja rizika pandemije i sprovođenja edukacija u vezi sa osiguranjem ovog rizika.

Polisom ovog osiguranja treba da budu obuhvaćeni: izgubljena dobit, zarade zaposlenih i drugi troškovi izazvani merama vanrednog stanja, do određenih granica.

Države se u ovom partnerstvu javlja kao krajnji garant izvršenja obaveza osiguravača.

Ovim se naglašava geslo solidarnosti celine i članova zajednice, u okviru legitimnog javnog poretka. Što bi rekli Nemci „Einheit macht stark“ („Jedinstvo, tj. spreg nas čini jakim“).

Opravdano se može postaviti pitanje očekivanja od javno-privatnog partnerstva u Srbiji?

Jer, tržište osiguranja je kod nas slabo razvijeno, a svest osiguranika da treba da investiraju u proizvode osiguranja koji nisu obavezni na niskom nivou.

Smatramo da bi država, osim subvencionisanja sektora osiguranja, morala da na sebe preuzme i proaktivnu ulogu u vezi sa edukacijom stanovništva u pogledu rizika pandemije i kako ga najefikasnije sanirati.

U početnoj fazi ne treba bežati ni od elemenata obaveznosti tj. uslovljavanje različitih modaliteta državne pomoći pogođenima korona virusom kupovinom polise osiguranja od rizika pandemije.

Sve u svemu, da, osim virusa – ako već moramo da se s njim suočimo – očekujemo tj. dobijemo bar nešto. Jer, „u životu morate naučiti da brojite dobre dane. Morate da ih stavite u džep i nosite sa sobom.“ (R. Ozman, Klub ubistava četvrtkom).

Autorka je profesorka Pravnog fakulteta u Beogradu