Osloboditi Zrenjanin od identiteta

Vidim da se rasprava tim povodom zaoštrava, sa neizvesnim ishodom. Sinoć sam ponovo čuo i argumentaciju jednog od glavnih inicijatora za promenu imena grada.

Osnovu te argumentacije čini tvrdnja da je padom, kako se kaže, komunizma, svuda u bivšim socijalističkim zemljama došlo do povratka na stara imena gradova. Prilikom tih promena svako je imao svoje motive i razloge. Ne možemo se oteti utisku da prilikom inicijative za promenu imena grada Zrenjanina u prvi plan izbija anti-antifašizam, iako inicijatori takvu tvrdnju energično odbacuju. Kralj ujedinitelj je već dobio svoj spomenik na centralnom gradskom trgu.

Ujedinjenje se odnosilo na Jugoslaviju, a ne samo na Vojvodinu, a pri tom je nesporna činjenica da te i tako ujedinjene Jugoslavije više nema. Neko će odmah dodati, da nema ni te druge, avnojevske i Titove Jugoslavije. I to je tačno, ali valjda je ipak ostala potreba da se i u današnjoj Srbiji ponašamo antifašistički.

Žarko Zrenjanin je bio antifašista, dao je svoj život u antifašističkoj borbi, i to bi, da ničeg drugog nije bilo, a bile je jako mnogo, trebalo da je dovoljno, da sa ovom inicijativom budemo osetljiviji. Grad nosi svoje sadašnje ime već preko sedamdeset godina. Jedan referendum sa istim zahtevom, je već bio neuspešan. Radi li se sada o osveti onih koji jednom nisu uspeli, ili se, možda izmenila struktura stanovništva, ili neko sada drukčije procenjuje politički trenutak.

Sadašnji ministar u Vladi Srbije, bio je i gradonačelnik Zrenjanina, doduše u drugoj stranci, i ne sećam se slične inicijative u to vreme. Izgleda da vlasničku tranziciju prati i tranzicija uma.

Nekada je Zrenjanin bio jedan od najvećih industrijskih centara u Jugoslaviji. Pored industrije i poljoprivrede, bio je i vrlo jak sportski centar, naročito u košarci, još od najranijih dana posle oslobođenja. Izgleda da ga sada posle oslobađanja od mnogih nekadašnjih jakih industrijskih preduzeća treba osloboditi i od, za taj period, prepoznatljivog identiteta.

Obeležavanje 100 godina ujedinjenja, vešto se koristi za stvaranje novog identiteta grada, očigledno potrebnog novim igračima, koji svakako ne mogu da se diče svojim antifašizmom, a nečim bi svakako želeli.

I za kraj, u jeku predizborne kampanje, bilo je interesantno javno čuti stav onih koji se, kad im treba, pozivaju na Tita, Branka Pešića, crvenu boju i radnička prava, šta imaju da kažu povodom ove inicijative.

Autor je član Saveza antifašista Srbije