Dana 28. septembra 1941. godine oslobođen je Gornji Milanovac od nemačkih okupatora. Četiri dana kasnije počela je nemačka ofanziva na Moskvu. Najvećim delom Evrope vijorile su se fašističke zastave.
Milanovac je oslobođen zajedničkim napadom partizanskih i četničkih jedinica kojima su komandovali Zvonko Vučković i Branko Rakić.
Nikakve političke razlike i interesi nisu mogli da spreče borbu naroda protiv Nemaca, neprijatelja koga su pobedili u Prvom svetskom ratu. Među partizanskim borcima bilo je svega nekoliko članova komunističke partije, a borci četničkog odreda nisu isticali nikakav drugi motiv osim borbe protiv okupatora. Među borcima je vladala solidarnost i drugarstvo, bez obzira kojoj grupi su pripadali.
Oslobođenje Gornjeg Milanovca 28. septembra 1941. bio je podvig naroda nošenog slobodarskom tradicijom i svežim sećanjem na pobede iz prethodnog rata. Ovaj događaj je bio od ogromnog značaja za razvoj borbe protiv fašizma i veliko ohrabrenje svim porobljenim narodima, pa bi trebalo da se zbog toga i danas ponosimo.
Trideset dana pre ovog događaja, 29. avgusta, na dan obrazovanja Nedićeve kvislinške vlade, Dragoljub Mihailović je uputio na ovaj skup svoju delegaciju sa ovlašćenjem da sa Nedićem zaključe sporazum o zajedničkoj borbi u gušenju narodnog ustanka u Srbiji. Pored dogovora o zajedničkoj borbi protiv partizana, ovaj sporazum sadrži odredbu o obavezi Nedića da kod Nemaca izdejstvuje da ne gone Mihailovića i njegove četnike. Sporazum Nedića i Mihailovića je odobrio nemački general Hajnrih Denkelman.
Dva meseca posle oslobođenja Milanovca, Nemci su u Valjevu streljali oko 340 od 365 partizana koje su četnici zarobili i predali ih okupatoru u noći između 13. i 14. novembra, u selu Slovcu. U ovoj grupi je najviše bilo partizana, učesnika u oslobođenju Milanovca, koji su na prevaru zarobljeni u milanovačkoj bolnici. Ovoj sramnoj predaji partizana Nemcima prethodio je, u selu Divci kod Valjeva, sastanak Mihailovića sa oficirom Gestapoa dr Jozefom Matlom, zamenikom načelnika štaba nemačkog vojnog zapovednika za Srbiju.
Dugo je 28. septembar bio Dan opštine Gornji Milanovac, dok ga krajem osamdesetih godina prošlog veka nisu, na promenu strana sviknuti drugovi, zamenili Cvetima. Ne treba umanjivati značaj dana kada je podignut Takovski ustanak, ali je to događaj koji obeležava cela Srbija, a ne samo opština Gornji Milanovac.
Niko od opštinskih funkcionera ove godine nije pomenuo datum 28. septembar 1941, niti je dremljivo „Udruženje za negovanje tradicije…“ položilo venac na neki, od čestog posećivanja uglačani postament. Nisu se tim povodom oglasile ni lokalne Takovske novine ni takozvani elektronski mediji.
Davno se osnurao i poslednji končić tanke potke narodnog jedinstva.
Prostor u sredstvima javnog opštenja u Srbiji sve više i sve češće zauzimaju članci, feljtoni i fotografije ratnih zločinaca, koljača kojima je kama bila deo karaktera. Zaparložena svest o jedinstvu naroda i slobodarskom duhu širom je otvorila vrata nadirućem neofašizmu.
Pod okriljem istorijskog revizionizma, kao bitnog obeležja srpskog režima, razgranale su se državne institucije, komisije, izdavačke kuće, umetnički projekti, kojima je zajednički cilj da kolaboracionizam prikažu kao borbu protiv fašizma. Ta aktivnost je uzela maha u tolikoj meri da se sada sve što nekom padne na pamet prikazuje kao tek otkrivena istina koju su „komunisti“ skrivali od naroda.
Da nisu, uporedo sa istorijskim revizionizmom, planski uništavani prosveta i kultura, bilo bi dovoljno pameti u narodu da ovu sramotnu rabotu učini smešnom. Ovako smo osuđeni da svetska javnost, kad joj je to u interesu, vidi Srbe kao hordu kojom upravljaju vojvode i njihovi naslednici.
Tako se, nošena istim vetrom, u gornjomilanovačkim Takovskim novinama pojavila priča o snimanju filma o navodno stvarnom događaju u kome je Nikola Kalabić potukao nemačku diviziju „Princ Eugen“. Kao dopuna veličanju ovog zločinca istovremeno je objavljivano i nekakvo pisanije pokojnog glumca Zorana Rankića o Nikoli Kalabiću i kosmičkoj i istovremeno ovozemaljskoj vezi glumca i lika koji je tumačio. Možda glumački poziv nije Rankiću bio dovoljno muževan posao, pa mu je poistovećenje sa Kalabićem bila nekakva satisfakcija. U svakom slučaju, Rankićeva popularnost je zloupotrebljena da bi se ličnost Kalabića oprala od krvi sopstvenog naroda.
Među vojvodama Koste Pećanca koji su otvoreno služili okupatoru, odnosno bili „legalizovani“, pored Nikole Kalabića, bili su još i Jovan Škava, Božo Javorski, Budimir Cerski i mnogi drugi. Njih je Dragoljub Mihailović u jesen 1941. stavio pod svoju komandu. Prema tome, Kalabićev ratni put počinje izdajom svoga naroda i države. U toku rata, samo pominjanje njegovog imena je izazivalo strah kod naroda, a dolazak četa Gorske garde je redovno donosio nasilje, sakaćenja, ubijanja, paljevinu i silovanja.
Depešom od 29. 12. 1943. Kalabić obaveštava Dragoljuba Mihailovića o akciji koju su četnici pod njegovom komandom sproveli u selu Kopljari kod Aranđelovca u noći između 25. i 26. decembra:
„U Kopljarima uhvaćeno na spavanju i poklato 24 aktivna komunista od kojih su 20 Cigani, koji su priznali da su bili takozvani ‘jarugaši’, danju rade svoje poslove kući, a noću u akciji. Sve sam poklao. Ras Rasa.“
Masovna ubistva koja su krajem 1943. izvršili Avalski, Smederevski i Korpus gorske garde, kojim je komandovao Kalabić, spadaju u najgnusnije zločine ne samo u Drugom svetskom ratu i ne samo u Srbiji. Smatralo se da su najveći neljudi u istoriji čovečanstva bili španski konkvistadori, ali su ih pretekli Bugari koji su srpsku decu u Surdulici 1917. godine bacali uvis i dočekivali na bajonete.
Srbi koji su u Vraniću zaklali Ljubomira Pantića i Katarinu Ilić, gori su neljudi od svakog okupatora. Ljubomir je imao samo jednu godinu, a Katarina samo pet meseci.
Ne smeju se zaboraviti ni masovni zločini četnika nad stanovništvom drugih vera i nacija na prostoru Jugoslavije.
Kalabić je, nakon što je uhapšen u Beogradu, pristao da sarađuje u hvatanju Dragoljuba Mihailovića uz obećanje da će mu se poštedeti život.
Briljantna akcija hvatanja Dragoljuba Mihailovića omogućila je da mu se javno sudi pred licem celog sveta i to za izdaju i ratne zločine. Dok se nije zahuktao hladni rat, u svetu nije bilo primedbi na ovo suđenje.
Nikola Kalabić je umro od raka u Bačkoj, nekoliko godina posle rata.
Nama ostaje da sebi postavimo egzistencijalno pitanje: čiji smo mi potomci? Da li su naši preci oni što su zaklali Ljubomira i Katarinu ili oni hrabri i složni junaci što su najurili najveću silu sveta iz Milanovca 28. septembra 1941. godine?
Na koji put i pravac izvodimo svoje mlađe naraštaje?
Puteva i pravaca ima bezbroj, ali neofašizam je svakako stranputica.
Autor je ekonomista u penziji iz sela Nevade, Gornji Milanovac
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
