Osnovi sumnje za maltretiranje

Zahtev je izazvao i oštre reakcije i domaće i strane javnosti uključujući i subjekte poput Saveta Evrope i Evropske komisije, pre svega zbog sumnje da je pravno skandalozna akcija zapravo odmazda prema onima koji imaju kritički odnos prema aktuelnoj vlasti.

Ovih dana i izvestioci Ujedinjenih nacija i FATF (The Financial Action Task Force) međudržavno telo za kontrolu i sprečavanje pranja novca ocenili su da je ta sumnja osnovana.

Ukratko, izvestioci UN su ocenili da je Vlada Srbije zloupotrebila mehanizam za borbu protiv pranja novca i finansiranja teorizma sa ciljem da zaplaši predstavnike civilnog društva i branitelje ljudskih prava, da ograniči njihov rad i da uguši kritiku vlasti.

A FATF je podsetilo da je u njegovim smernicama državama jasno naglašeno da vlasti, da bi se odlučile na prikupljanje informacija koje su osetljive u smislu da imaju poseban stepen zaštite, (u koje bez sumnje spadaju i finansijske) moraju da imaju razumne i snažne razloge a pored toga i jasne i transparentne kriterijume selekcije subjekata koje proveravaju.

U našem slučaju razlozi, bar zvanični, ostali su nepoznati, rečeno je da su, dok se postupak vodi, „tajna“.

A kriterijumi selekcije, mada ni jasni ni transparentni, su prepoznatljivi i utoliko više zabrinjavajući jer je na listi medija, nevladinih organizacija i pojedinaca koji su bili predmet akcije svima zajednička jedna stvar, svi su prepoznatljivi po tome što sebi „dopuštaju“ da o potezima vlasti slobodno krtički misle i govore.

Pozdravljajući ocene iz UN i FATF, kao i prethodne Saveta Evrope i EU, vredi podsetiti da bi nam zapravo ovakva strana upozorenja morala biti suvišna jer to što nam treba imamo u sopstvenim zakonima.

Razume se, uz uslov da te zakone poštujemo.

Zakon o platnim uslugama (čl. 74) izričito predviđa da su podaci o ličnosti korisnika računa kao i podaci o transakcijama, promenama, stanju računa „poslovna tajna“.

Zabranjuje da se ti podaci stavljaju na uvid trećim licima, odnosno dopušta samo „izuzetno“.

Među izuzecima koja predviđa je i taj da se Upravi za sprečavanje pranja novca može dozvoliti pristup tim podacima.

Ali, ne po slobodnom nahođenju i bez ograničenja, već u skladu sa propisima.

A najrelevantniji propis, Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranja terorizma (čl. 73) predviđa da Uprava može tražiti te podatke samo ako u vezi sa određenim transakcijama ili licima postoje osnovi sumnje da se radi o pranju novca ili finansiranju terorizma.

Šira elaboracija pojma osnova sumnje definitivno nije potrebna, dovoljno je samo podsetiti na par elementarnih činjenica.

U pravnoj teoriji je nesporno da osnovi sumnje da je počinjeno neko zabranjeno delo nisu, ne mogu i ne smeju biti proizvod nagađanja, naslućivanja, nekakve apstraktne intuicije.

Osnovi sumnje se moraju zasnivati na nekim činjenicama koje su konkretne i partikularne, koje su „opipljive“ i tiču se nekog, određenog lica i neke, određene radnje.

Sasvim je očigledno da u slučaju medija, NVO i novinara kojima se pozabavila Uprava za sprečavanje pranja novca i finansiranja terorizma toga nema.

To je uostalom priznala i sama vlast.

Prvo, odmah po izbijanju skandala, Aleksandar Vučić izjavom „Nije reč o bilo čemu posebnom, nego o najobičnijim proverama. Ali uvek je politika u pitanju. Dignu dreku kako su ugroženi, pa će da dobiju nešto više para od donatora“.

Problem sa ovim predsedničkim „objašnjenjem“, uz to što je cinično, potcenjivačko i uvredljivo je što zakon za takve „najobičnije provere“ ne zna, ni ne pominje ih.

Nedavno smo obavešteni da je i Vlada Srbije priznala da osnova sumnje nema.

Učinila je to na način za koji bi se, da je reč o manje ozbiljnoj stvari, moglo reći da je duhovit.

Naime, po rečima izvestioca UN u odgovoru od čak 25 stranica koji je Vlada Srbije dostavila stoji, uz ostalo, da je Uprava „proveru dela neprofitnog sektora sprovodila u svrhe upoznavanja sa obimom i delokrugom njegovog rada – kako bi ga zaštitila od mogućih zloupotreba“!

Tu bi, uz osmeh, makar i kiseo, mogli ovu priču završiti konstatacijom – nema nikakvih osnova sumnje.

Ali, to zapravo nije tačno, ipak ih ima.

Jeste očigledno da nema nikakvih osnova sumnje da su (mal)tretirani ljudi, mediji i NVO počinili ma šta nedozvoljeno.

Ali zar upravo zato ne postoje osnovi sumnje da je neko počinio neko od krivičnih dela predviđenih u KZ Srbije, npr. neovlašćeno prikupljanje ličnih podataka (čl. 146) ili – zloupotrebu službenog položaja (čl. 359)?

U nekoj malo sretnijoj zemlji neko tužilaštvo malo drugačije od našeg smatralo bi svojom obavezom da to proveri.

Autor je advokat