Foto: Shutterstock/Ground PictureDevetog februara tekuće godine na snagu je stupio novi Pravilnik o ocenjivanju učenika u osnovnoj školi. Ono što nam je poznato jeste da je akt podelio srpsku javnost i da ga prosveti radnici smatraju ozakonjenjem mobinga nad njima. Nakon deset dana ostaje nejasno zbog čega je donet na nezakonit način – donosi ga ministarka u tehničkom mandatu, koja na to po Zakonu o Vladi RS nema pravo.
Takođe, ništa jasnije nije ni zbog čega je na nezakonito ponašanje ministarke izostala reakcija reprezentativnih sindikata prosvetnih radnika te iz kog razloga stručna udruženja nastavnika ćute na ozakonjeno urušavanje već ruiniranog obrazovnog sistema?
U eri društvenih mreža realnost je izgubila smisao.
Može se čak reći da je postala nepoželjna. Uslovi života, vršnjačko nasilje među decom, ruinirano zdravstvo suviše su teške teme za modernog roditelja.
Nekada, ne tako davno, u želji da se razvija građanin Srbije sebe je tražio u dobroj literaturi, pozorištu, operi, muzeju.
Danas se iluzija o sopstvenom kvalitetu gradi uz pomoć par klikova miša ili kažiprsta na društvenim mrežama. Veoma bitnu ulogu u građenju lične virtuelne bitnosti prosečnog građanina Srbije igraju đačke knjižice i svedočanstva njihove dece.
Nećemo ih mešati sa ponosom koji se podrzumeva i lična je stvar.
Posledica negovanja iluzije je i potreba većine roditelja da njihovo dete po svaku cenu bude najbolje, najpametnije, najtalentovanije, najuspešnije.
I dok se roditelji međusobno takmiče u iluzijama, deca su i te kako svesna svojih kapaciteta i svesno biraju načine na koje će ulagati sebe u svoje obaveze.
Razumejući često nezdrave ambicije svojih roditelja veoma lako manipulišu odnosima između svojih roditelja i nastavnika pokušavajući da dobiju maksimum i u oblastima u kojima su se minimalno dali.
S druge strane, ne može se reći da su se prosvetni radnici poslednjih godina trudili da sačuvaju svoj ugled. Prvo je zamrla komunikacija, ona staromodna, direktna.
Danas se “moderna” komunikacija sa roditeljima obavlja se preko Vajber grupa, a svi ipak znamo da se zvanična komunikacija treba voditi putem SMS poruka ili elektronske pošte.
Nastavnici se o izmenama pravnih akata uglavnom informišu sami, kroz neformalne kanale, razmenjujući svoja “tumačenja” sa kolegama. Sekretari škola, odgovorni za zakonitost rada obrazovnih ustanova, ne bave se zakonskim aktima koji se odnose a rad zaposlenih u nastavi.
Izuzetak od ovog pravila čine samo kada učestvuju u vođenju disciplinskog postupka protiv zaposlenog.
Škole su pune zaposlenih koji ne razumeju smisao timskog rada i često su međusobno u lošim odnosima.
Direktori se rešavajem loših međuljudskih odosa retko bave, a neretko su sami generatori istih.
Ovakva klima, uz staru i dugo rabljenu devizu “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim” kao i lošu i neujednačenu opremljenost škola dovela je do odlaska velikog broja kvalitetnih predavača.
U svetlu navedenog zaključuje se da su osnovne škole odavno postale borilišta odraslih.
U njima se roditelji bore za ocenu nauštrb znanja, dok nastavnici, svesni da u pojedinačnoj borbi gube, umesto profesionalnog integriteta biraju lični mir i materijalnu sigurnost.
O dugoročnom interesu dece niko više ne razmišlja. A deca se prepuštena sebi snalaze.
Školu u većini slučajeva ne vole, nastavnike uglavnom ne poštuju, a roditelje zloupotrebljavaju, a vreme provode na internetu svesni da odrasle ne mogu da promene.
Sve navedeno za posledicu ima loše rezultate na državnim i međunarodnim testiranjima.
Na poslednjem PISA testu, i pored sprovedenih reformi, naši petnaestogodišnjaci i u 2022. imali su rezultate skoro identične onim koje su ostvarili 2003. godine.
Nivo njihovog znanja je ispod nivoa funkcionalne pismenosti – nešto više od trećine njih iz čitalačke i naučne pismenosti, a čak 43 procenta iz matematike.
Ni rezultati sa Završnog ispita realizovaog na kraju školske 2022/23. godine ne idu nam u prilog.
Učenici u više od polovine okruga sa teritorije države imaju ispodprosečna postignuća na kombinovanom testu, dok je sa oko dve trećine okruga to slučaj na testovima iz srpskog jezika i književnosti i matematike.
Očigledno je da problem postoji, ali se ne odnosi na ocene, već na kvalitet nastave koji čini se nikome više nije bitan.
Ukoliko sve navedeno posmatramo kroz prizmu najnovijih izmena Pravilnika o ocenjivanju učenika u osnovnom obrazovanju i vaspitanju kojim ministarstvo prosvete veliča ocenu na štetu znanja mora se zaključiti da prisustvujemo sahrani državnih osnovnih škola.
Realno je očekivati da će se prosvetni radnici povinovati željama iz Nemanjine.
Takođe, realno je očekivati i da će roditelji želeti za svoje dete što više ocene, jer one za sobom povlače visok uspeh koji utiče na upis željene srednje škole.
Problem će nastajati u srednjim školama. Neodgovarajući nivo znanja dovešće do ispisivanja iz srednjih škola.
Oni koji imaju mogućnost plaćaće deci privatne časove iz skoro svih predmeta.
Mali broj učenika moći će da upiše fakultete, a još manji da ih završi, pa će posledično fakulteti spuštati kriterijume za upis zarad svog opstanka. Svako ko svom detetu u ovoj situaciji želi dobro tražiće način da mu obezbedi kvalitetno obrazovanje. U ovoj situaciji kvalitet će podrazumevati privatnu školu.
Ponosni roditelji sa početka teksta, ili bar deo njih koji nije u prilici da obezbedi potrebna materijalna sredstva, školovaće svoju decu za poslove motača kablova i konobarica jer ih je država populističkom obrazovnom politikom na to osudila.
Povlačenje navedenog pravilnika samo po sebi neće rešiti problem, ali može pokazati spremnost ministarke da se uhvati ukoštac sa pravim problemima.
Neophodno je raditi na ujednačenoj opremljenosti škola, poboljšanju klime u njima i poboljšanju kvaliteta nastavnog procesa.
Umesto novih oblika kontrole, koja je po zakonu i sad obaveza direktora škola, prosvetnim radnicima je neophodno obezbediti podršku prosvetnih savetnika i inspektora. Savetodavni rad i edukacija je način da se problemi preveniraju.
Kontrola se vrši kasno, odnosno kada se problem već desi. Za trenutno stanje u prosveti nisu odgovorni samo prosvetni radnici, iako snose veliku odgovornost.
Veći deo odgovornosti leži u Nemanjinoj 22-26.
Krajnje je vreme da zaposleni u ministarstvu počnu da se staraju o kvalitetu obrazovnih ustanova birajući za direktore najuglednije članove školskih kolektiva koji će biti dobar primer svojim kolegama.
Dosadašnja praksa kojom se na mesta direktora postavljaju članovi stranaka na vlasti po preporuci lokalnih šerifa dovela nas je do toga da se krug oportunista širi, a u njemu nikada nema mesta za decu.
Vreme je da, ako već nije kasno, osnovne škole privedemo njihovoj osnovnoj nameni, obrazovanju dece.
Kvalitetno obrazovanje je jedini interes ne samo dece, već društva u celini.
Autorka je master muzički pedagog, predsednica udruženja Inicijativa građana za demokratsko društvo “Udruženi” iz Šapca
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
