Ostavimo Nemanjiće

Pre svih Stefanu Nemanjiću, odnosno Stefanu Prvovenčanom kao prvom krunisanom srpskom kralju. U srpskim medijima dominiraju feljtoni kojima se obeležava osam vekova od tog čina kada je izaslanik rimskog pape, dakle katolik, krunisao Stefana Nemanjića. U Javnom servisu Srbije, tj. u nacionalnoj televizijskoj kući uveliko se snima serija o životu Nemanjića.

Potpuno isti nacionalno-istorijski i kulturni scenario primenjen je devedesetih godina prošlog veka, kada su vladajući Miloševićevi nacionalisti obeležavali šesto godina Kosovske bitke. Tada su za ideal žrtvovanja za naciju i otadžbinu proglasili kneza Lazara. Iz groba u fruškogorskoj Ravanici podigli su Lazareve mošti i sa njima obišli celu Srbiju. To obeležavanje pamti se i po mitingu na Kosovu polju gde je Slobodan Milošević najavio da Srbiju čekaju nove bitke i da čak i ratne nisu isključene. Snimljen je i film: Boj na Kosovu. Cela ta procesija završena je ratom. Nije valjda priča o Nemanjićima najava za nešto slično?

Nacionalisti već više od četvrt veka guraju Srbiju u duboku prošlost. Nikako da shvate ono što je Jovan Dučić davno napisao: „Otadžbina nije tlo, ni pleme, ni jezik. Otadžbina je kolektivni duh jednog naroda.“ Taj kolektivni duh nije dat jednom za svagda, već svaka generacija u društvu ima svoj odnos prema prošlosti. Menja je i potvrđuje, u svakom slučaju uspostavlja svoj kolektivni identitet.

Srpska nacija, kao uostalom nijedna druga u vreme Nemanjića nije postojala. Postojala su razna plemena koja su međusobno ratovala, sarađivala pa i utapala se jedno u drugo. Otac modernog srpskog nacionalizma Dobrica Ćosić u svom po mnogima najboljem romanu „Koreni“ napisao je i ovo: „Naša su groblja mlada. Tek u ovom poslednjem čovečjem konopcu (čitaj: generaciji) počinjemo zemlji da vraćamo dug i kosti ostavljamo njivama čija smo zrna zobali. Ovo malo zemljice oko Morava, jedva se napuni narodom pa se brzo iskrene i raspe preko Save. I opet noću sa planina silaze ljudi i voda.“

Prema tome Nemanjići ni po čemu ne mogu biti društveni ideal Srba u 21. veku. S obzirom da je nacionalistima omiljeni hobi prebrojavanje nacionalnih krvnih zrnaca, valjalo bi da to urade i Nemanjićima. Mada i bez toga istorijski je dokazano da su im majke i babe bile Grkinje, Italijanke, Bugarke. I to bi možda mogla da bude jedina veza Nemanjića sa današnjom Srbijom. Jer otac i majka premijerke Srbije različitih su nacionalnosti. Konačno, između Nemanjića i obnove srpske državnosti stoje vekovi u kojima su na ovim prostorima vladali Turci osmanlije. Zato ostavimo Nemanjiće tamo gde im je i mesto: u dubokim i mračnim bespućima srpske plemenske istorije, gde su se sinovi i očevi međusobno ubijali ne zbog srpstva i vere, pogotovu ne države, već zbog prestola.

Svako moderno društvo ima ili bi trebalo da ima tip čoveka koji većina smatra uzorom. Ta većina u društvu teži da se primakne tim ljudskim uzorima. Tako nastaje svedočanstvo o tome šta su osnovne vrednosti društva i kako ono sebe vidi u modernoj ljudskoj istoriji.

Na sreću Srbija u gotovo svim oblastima od politike i privrede do kulture i sporta imala je i ima takve tipove ljudi kojima bi kao društvo trebalo da težimo.

Umesto Nemanjića, ideali za Srbiju 21. veka trebalo bi da budu: Nikola Tesla i Mihajlo Pupin u nauci, Mihajlo Obrenović i Zoran Đinđić u politici, Miloš Savčić i Filip Cepter u biznisu, Dositej Obradović i Emir Kusturica u prosveti i kulturi ili Novak Đoković u sportu.

To su bile ili su sada ličnosti kojima se ne vrti u glavi kad se izdignu iznad običnih ljudi, nego se na tim visinama osećaju kao da su stvorene za njih. Ponašaju se prirodno kao da su rođeni na tim mestima.

Uostalom umni ljudi su davno rekli: „Nacije ne čini jakima zajednička prošlost, pogotovu kad je ovako haotična kao naša, već prvenstveno zajednička budućnost.“

Autor je novinar