Ostavka Miloša Vučevića je najmanje što se mora zahtevati

Ispod srušene nadstrešnice, pod koju je gurnuta čitava Srbija, odjekuju krici iz Novog Sada, Ribnikara, Dubone i Malog Orašja, troje dece, njihovog oca i komšinice stradalih pod vojnim vozilom na magistrali kod Ušća, posade helikoptera kojim je pilotirao Omer Mehić, osam rudara iz Aleksinca, male Danke iz Bora, mučenika izgorelih u fabrici Milan Blagojević, Stanimira Brajkovića ubijenog u zatvoru u Padinskoj Skeli, najmanje 17 žrtvovanih u poplavama u Obrenovcu, Dejana Stojkovića koji je na vojnoj vežbi na Pešteru životom platio napredni marketing, Slobodana Tanaskovića čuvara iz Hercegovačke iz noći kada su srušeni Savamala i pravni poredak ove zemlje.

Dugačak je spisak krikova, zapomaganja, jecaja i plača koji odjekuju ovom zemljom. Ali još jače od tog leleka, odjekuje pitanje nekih budućih generacija, koje će sačekati svakog od nas. Kako smo sve ovo odćutali?

Kako smo pognuli glavu dok nas je proždirao mrak, dok je jezivi eho samrtnog ropca okovao ovu zemlju u lance ropske podanosti? Kako smo od vođstva čoveka sa vizijom, koji je takođe pao kao žrtva ovih koji nas zavijaju u crno, dozvolili da nam se kao vođe nametnu ljudi sa provizijom?

Dok nas zatrpavaju krhotine i šut Potemkinovih sela otvaranih uz pompu i talambase, koja nam se posle par meseci sručuju na glavu, čuje se i poneki glas trezvenih, razumnih, odvažnih i dostojanstvenih. Ali taj više vapaj nego glas razuma, nadjačava vreva i cika razdraganih neimara koji posle svakog polaganja kamena temeljca i sečenja vrpce uvećavaju svoj konto dok broj mrtvih vrtoglavo raste. Svaki Vučićev kamen temeljac postaje žrvanj pomahnitalog mlina korupcije koji preti da samelje ovo društvo.

Sve se ruši, jer previše je onih kojima treba sve veći procenat, bolja jahta sa koje nam se smeju u lice jer nismo sposobni kao oni, treba im brži lamborgini da se rugaju policiji u fićama i jači meklaren da nas bolje gaze gde stignu, jer im se nismo na vreme sklonili sa puta.

Mnogo je onih koji od svakog posla očekuju zamašni tal, još više onih koje moraju namiriti makar mrvicama sa trpeze obahaćenih pohlepnika. Treba sagraditi palate za elitu sa Pinka, a to košta. Mnoštvo krpelja i najlepšeg gorskog jelena obori u duboku travu, a neće jednu raslabljenu zemlju.

Srbija je jedina zemlja na svetu u kojoj je mrak pink boje. A on nesrećne ljude guta i proždire gore od one najcrnje i najgušće tmine. Kad god je kod nas mrak pink boje, onda crnina postaje naša narodna nošnja. Kao i uvek kada je Vučić na vlasti.

Nije problem što smo gurnuti na dno. Problem je što se već dvanaest godina kotrljamo po tom dnu. Sad je vala prekardašilo, što bi rekao jedan od najpoznatijih Novosađana, Đole Balašević. Čaša jeda zbog još jednog zločina, uz zataškavanje odgovornosti i manipulisanje informacijama se prepunila.

Kao krivci poturaju nam se marginalni likovi. Prst odgovornosti se upire u one koji su i ušli u vladu da bi za dobru apanažu glumili kaskadere sa naplatne rampe kod Doljevca, koji su možda vozili, al’ nema snimka da to i potvrdi.

Ostavka Miloša Vučevića je najmanje što se mora zahtevati ovog trenutka kako bi prestali da plaćamo danak u krvi. Danak u krvi je preskupa cena za javašluk, neodgovornost i bahatost ovog zločinačkog režima. A daljinski upravljač za rukovanje ovim gramzivim pohlepnicima je u rukama Aleksandra Vučića. Samim tim i odgovornost.

Ako su im ruke zauzete, jer krvave svakako jesu, pa ne mogu da napišu ostavke, napisaće im ih građani. Na ulici.

Ja sam spreman da im ih uručim.

Samo krvave ruke se ne peru ostavkama. Već hapšenjem odgovornih i krivičnom odgovornošću.

Jer je dobrano prekardašilo!

Autor je narodni poslanik Demokratske stranke u parlamentu

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.