Osveta loših đaka

I sa najavljenom povišicom od sedam odsto u narednoj godini taj odnos se dodatno narušava, pa profesori sa fakultetskom diplomom neće imati ni duplo veću startnu platu od „tetkice“.

Kako sada stoje stvari, minimalac će od 1. januara iznositi 35.000 dinara, a nastavnik početnik primaće nešto preko 66.000 dinara.

Nije ovde reč o tome da „tetkice“ nisu zaslužile više, već o tome da su zbog bržeg rasta minimalne cene rada od osnovce za obračun zarada u obrazovanju, odnosi među platama do te mere poremećeni zbog čega je obesmišljena Uredba o koeficijentima.

O tome najbolje svedoči podatak da fizički radnik kao zaposleni sa najnižim koeficijentom 5,99 kući nosi istu platu kao, recimo, administrativni radnik sa četvrtim stepenom stručnosti čiji je koeficijent 8,62. Sindikati upozoravaju da će, ako se pomenuti trend nastavi, za desetak godina svi zaposleni u obrazovanju biti na minimalcu, pa neće biti razlike da li u rukama drže metlu ili dnevnik.

Da na glasove prosvetnih radnika vlast ne računa svedoči i najnovija odluka da ih po procentu povišice izjednači sa „ostatkom javnog sektora“, iako su joj neki budžetski korisnici „jednakiji“ od drugih.

Vojska, policija, a sada i zdravstvo očito su državi važniji od prosvetnih radnika koji kažu – mi smo ih školovali.

Za takav tretman krivi su i sami prosvetni radnici i njihovi sindikali lideri koje godinama unazad država ne uzima za ozbiljno.

A kako i bi kada su mnogo puta demonstrirali nejedinstvo, organizujući pojedinačne proteste koje ne podržava čak ni njihovo kompletno članstvo.

Da li se iko u državi zabrinuo zbog nedavnog štrajka upozorenja u školama ili zbog toga što se svakog 1. septembra nekolicina prosvetnih radnika prošeta do Vlade Srbije?

Da li su resorni ministri uvažili brojne dopise sindikata obrazovanja i zahteve za pregovore?

Hoće li se nešto promeniti kada se danas sindikati ponovo okupe u Nemanjinoj ulici da izraze nezadovoljstvo zbog skromne povišice u narednoj godini?

Prosveta odavno nije nikakva pretnja.

Ne samo zbog neuspelih štrajkova, već i zbog toga što dobar deo zaposlenih vlast „drži u šaci“ pomoću ugovora na određeno.

Apatija, beznađe, nepoverenje samih nastavnika da se protestima nešto može promeniti – sve to ide naruku političarima koji su mnogo puta do sada pokazali koliko im je stalo do obrazovanja.

Osveta loših đaka ili prepisana lekcija od prethodnika?

U takvim okolnostima ne čudi što su za najveći deo javnosti prosvetari neradnici koji su svaki čas na raspustu i stalno kukaju na male plate.