Kruži društvenim mrežama svedočenje jednog njihovog korisnika – kako je majka jednog momka svojevremeno ubeđivala nastavnike da njenom detetu poklone dvojku jer – „kao da je važno, pa neće on biti predsednik opštine“. Momak u međuvremenu odrastao i – postao predsednik opštine.
Kikindski gradonačelnik koji je – izrazito originalno i krajnje predusretljivo prema „svom“ predsedniku i „svojoj“ državi – zabranio Kikinda Short, takođe se do te pozicije vinuo zahvaljujući između ostalog sumnjivoj diplomi i lažno predstavljenom stepenu stručne spreme.
Škola, dakle, nije bila u fokusu njegovog interesovanja, a u njoj je verovatno najmanje preferirao ono što je neophodno da bi se uopšte uspešno učilo – čitanje. Što je, valja istaći, jednako mrsko najvećem delu današnje školske dece i što se sve više očituje u broju funkcionalno nepismenih u ovoj zemlji.
Kako je onda narečeni gradonačelnik u jednom festivalu književnosti, iako kratke priče, mogao da prepozna subverziju i nesklonost prema „njegovom“ predsedniku i, još važnije, „njegovoj“ državi (u njegovom univerzumu to je jedno te isto) te je odlučio da ga, jednostavno, zabrani?
Pa tako što je znao da raspozna onih nekoliko imena pisaca – kolumnista, pozvanih na ovogodišnji na festival, a koji listom pišu za „tajkunske“ medije ili su, starijom floskulom rečeno, „strani plaćenici i domaći izdajnici“.
Gradonačelnik pritom, po sopstvenom priznanju, ne samo da ne ljubi knjige (ali zato obožava zvona i praporce), već smatra pisce stvorenjima tako opskurnim da ih ni na slavu ne bi pozvao.
Kako bilo, država, oličena u njemu i njemu sličnima koje više nego bilo šta drugo odlikuje revnost, rešila je da nakon spoljašnjih počne da se obračunava i sa unutrašnjim neprijateljima.
Pošto smo uspešno sprečili ulazak Feđe Štukana iz Bosne i Hercegovine u Srbiju, zatim zabranili festival umetnika sa Kosova, evo sad i širenje domaće pošasti iz glavnog grada prema unutrašnjosti, neka se pripreme… pa, recimo, užički festivali Na pola puta i Bez prevoda, zatim čitav beogradski Krokodil (jednostavnije nego zabranjivati dolazak jednog po jednog pisca) i tako redom…
Na kraju ovde više neće dolaziti niko, otiće će ko još nije (a već je „otiš’o svak’ ko valja“) a i nas koji smo ostali da svedočimo poješće mrak kada onaj ko poslednji izađe ugasi svetlo.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.