Osvrni se u bojkotu

Poslednji put sam se osećao tako društveno važnim početkom sedamdesetih, kada sam trčao u pratnji opštinske štafete pred Dan mladosti.

Za taj moj lični doprinos u izgradnji Brozovog kulta imam opravdanje, bio sam tek u prvom razredu osnovne škole i još uvek me ničim nije „gušila“ pionirska marama (naprotiv).

Ali, ovo danas je drugo, sad sam profesor i član Akademije, pa se postavlja pitanje da li uopšte imam prava da nešto kažem kao običan građanin. Mislim, nekima je to upitno, meni nije.

Elem, ne stigoh u emisiji da naglasim kako je ideja o izlasku na izbore samo moja i da nikoga, ali slovima i rečima ni-ko-ga ne pozivam da to i sam uradi.

Kratko objašnjenje koje ovde prilažem nije zbog tabloida i njihovog pokušaja da jeftino-politički katapultiraju moja (glasna) razmišljanja, ne ni zbog onih koji su čvrsto za bojkot, mada među njima ima puno onih s kojima se u mnogo čemu slažem, već isključivo zbog onoga radi čega i pišem ovakve tekstove – potrebe za rasvetljavanjem rezona svakog javno izrečenog stava.

A u analizi razloga za moje bojkotiranje bojkota nema mnogo opcija, ili radim za Vučića ili sam samo glup.

Mada ovde pod glupošću podrazumevam i ono kad je neko naivan, nevešt, politički neobrazovan, neobavešten i tako dalje, zbog jasnoće teksta odlučio sam se samo za jedan izraz – biti glup.

Za ono prvo, da li radim za Vučića, znam da ne važi, mogu to i da dokažem, ali mislim da nije potrebno.

Šanse da ovo što pišem ipak ide njemu u korist i te kako postoje, ali tu se opet vraćamo na glupost, jer ako Vučiću koristim bez sopstvene koristi, onda jesam glup, šta bi bilo drugo?

I upravo to me muči ovih dana: da nije, bre, sve ovo iz gluposti, nije valjda da to ja svojim tupavim tekstovima gušim bunu protiv Vučića, koja, eto, samo što ga nije ozbiljno načela?

Sledi kratak prikaz toka mojih misli (vi se držite svojih). Budući da srpska opozicija u bojkotu nije umela da bude jedinstvena – a za tu činjenicu osim nje niko ne snosi nikakvu krivicu, pa ni Vučić – svako preispitivanje delotvornosti krnjeg bojkota nije logički pogrešno.

Pritom, izrečena sumnja ni u kom slučaju ne osporava svrsishodnost primarne odluke o bojkotu, jer i ptice koje nisu prezimile ovde znaju da uslova za iole pristojne izbore nema, da su izbori samo Vučićevo političko kantarionovo ulje, sredstvo za spoljnju i unutrašnju upotrebu, šalter za pribavljanje dozvole da i dalje kombinuje nadležnosti kako mu je volja, da nastavi da nas svakojako ponižava i povremeno daruje našim sopstvenim novcem.

Građanina Srbije koji je ovim stvarima zgrožen i koji kaže „ne želim da učestvujem u izbornoj farsi“ ili „odbijam da me iko ponižava“ ljudski potpuno razumem, ali sve manje mogu da ih slušam.

Ne samo da su takve žalopojke postale dosadne, već sadrže i protivurečnosti, jer ako je neko toliko ponosan pa ne želi da ga ponižavaju na lažnim izborima, zašto redovno uzima platu u državnom preduzeću koje vode naprednjaci?

Za razliku od (običnih) građana Srbije, političare i sve koji su neposredno politički angažovani, a imaju ovakav stav, niti mogu da slušam, niti ih, da budem iskren, razumem.

Ponoviću, mogla je ideja bojkota da bude dobar politički odgovor, ali ona je izgubila svoju početno zamišljenu formu i od nje je danas pretežno ostalo kukanje od kojeg se (ipak) očekuje neki politički rezultat.

Srpska opozicija je poput klizačice koja je, znajući da je izraziti autsajder, bila namerna da na takmičenju izvede jednu veoma komplikovanu i rizičnu piruetu; taktika nije bila loša, il’ pukovnik il’ pokojnik, ali da li je logično da od takve namere ne odustane čak i ako je još na početku priprema uganula nogu?

Bojkot je sahranila nesposobnost naše opozicije da se ujedini do neprepoznatljivosti i svojih programa i svojih lidera; tako su zbog individualne prepotencije dospeli do kolektivne impotencije, ali za to ja nisam kriv.

Ja sam samo odatle izveo zaključak da treba dati podršku onima koji će na izbore ipak izaći.

Nisu mi bitni programi, ne slušam ničija obećanja, glas dajem samo na osnovu ličnog uverenje da neko (ko god) sutra može biti prava, a ne opozicija skupštinskog odjeka, glas razuma koji će se čuti od Palića do Trgovišta.

Političari u bojkotu kažu da to ništa ne vredi jer su već bili u Vučićevoj skupštini, probali sve i svašta i nisu ništa postigli. Pa šta?

Probajte opet, nemojte svirati gitaru u skupštinskom domu naroda koji još nije proživeo svoje mitove iz srednjeg veka, ne unosite kamenje u Skupštinu jer vam ni to nije funkcionisalo, radite nešto drugo.

Osvrnite se malo u vašem bojkotaškom gnevu i zapitajte se zašto u Srbiji ima (i uvek je bilo) istinski dobrih ljudi koji će uvek pre glasati za onoga ko ih ponižava, nego za onoga koji se žali na izborne uslove. Pitanje nije retoričko.

Realna politika nije jadikovanje, već ono što je stalo u jednu jedinu scenu Spilbergovog filma o Linkolnu, u kojoj naslovni lik (u tumačenju D. D. Luisa) prikuplja glasove za amandman o ukidanju ropstva.

Građanski rat još uvek traje, kampanja za taj amandman može lako da propadne u potkusurivanju oko primirja, ali Linkoln ne odustaje, već lično lobira.

Put ga dovodi do kuće jednog konzervativnog senatora koji u početku donekle i biva impresioniran Linkolnovom pričom, ali na kraju razgovora ipak ostaje nepoverljiv, snebiva se i ne daje nikakvo obećanje; štaviše, za sebe sam kaže kako priznaje da je čovek prepun predrasuda.

Ovo je posebno važan momenat, jer senator to izgovara iskreno i krajnje emotivno, drhtavim glasom, i kao da možemo da vidimo taj ogromni granitni kamen vekovnih predrasuda, koji ga pritiska i kojeg i sam želi da se oslobodi.

Na to Linkoln, savršeno hladan i čini se još mirniji nego na početku staloženo izgovara poslednju rečenicu: „Žao mi je što to čujem, ali nisam zbog toga došao, došao sam samo da vas zamolim za jedan glas.“

Da vam ne pričam kraj, pogledajte film, ali ovu scenu preporučujem svim političarima u koje danas polažemo nadu, a koji bi, da bi se ta naša pusta nada i ostvarila, morali da razlikuju šta se može danas, a šta tek za sto godina.

Takvi političari (i njihovi simpatizeri) ne bi smeli da doprinose širenju napetosti među građanima, već da im staloženo poruče da se sudbina građanske Srbije ne rešava preko kolena, da ne zavisi od bojkota, niti uopšte od ishoda izbora 21. juna, već od toga kada ćemo početi da radimo demontiranju starog i izgradnji novog vrednosnog i kulturnog modela.

Političari koji žele da zamene naprednjake ne bi smeli na njih da liče, ali ni u čemu.

Jer, pomeriće se Vučićeva čizma s mesta gde sada tako surovo gazi, sutra ili prekosutra, ovako ili onako, ali ako sve bude kao do sada opet će ostati samo jedan otisak u našem blatu, koji se ni tada neće napuniti bistrom vodom.