Otkud „ja volim Vučića“

… čiji putnici, nahranjeni sendvičima s paštetom, skandiraju u njegovu slavu, uzvikuju pokliče podrške i ogromne i nepodeljene ljubavi prema njemu. Prednjače blajhane plavuše i žene kose boje šargarepe, one starije bezube, one mlađe kreštave, muškarci primitivnih i izrazito ruralnih likova, a svi zajedno veoma siromašno, pa i bedno obučeni. Javna je tajna da su ti posetioci – bar većina od njih – dovedeni praktično na silu, pod pretnjom da će izgubiti radna mesta ako se ne pojave. Pa ipak, izrazi razdraganosti na njihovim licima satima ne jenjavaju, izgledaju kao da su identični, štancovani poput glava beba na plastičnim lutkama, ne skidaju se čak ni posle završenih proslava. (Neodoljiva asocijacija mi je na slično reagovanje prisutnih, na javnim skupovima, stanovnika Severne Koreje, zemlje koju takođe odslikava veliko siromaštvo.)

Prva i najupečatljivija karakteristika svih tih likova je njihova neskrivena zaslepljenost, uniformnost misli i osećanja, ponašanje robota, a ne ljudi od krvi, mesa i mozga. Druga je bespogovorno povlađivanje Vođi, ma šta on rekao ili uradio. (I, s tim u vezi, egzaltirano uzvikivanje podrške, frenetično aplaudiranje, odobravanje svakog njegovog pokreta ili gesta.) Zašto je to tako, šta je u pitanju? Čime su to oni toliko bezgranično impresionirani?

Kada je njihov lični život u pitanju, oni zadovoljni objektivno ne mogu da budu: imaju uglavnom bedne plate (ako ih uopšte i imaju), po tenu i izgledu kože vidi se da se nezdravo hrane, kada ih neko nešto pita, odgovori su im na nivou petogodišnjeg deteta, dakle intelektualno su snažno degradirani, očigledno slabo ili nikako obrazovani, a u tim odgovorima ne može da se nađe ni jedna jedina rečenica koja odiše razumom ili promišljanjem – svi su ti odgovori puni isključivo emocija („Ja volim Vučića“). Iskustveno ne mogu da proverim, ali sam uveren da žive u malim, ruiniranim stanovima, da im je nameštaj istog kvaliteta kao garderoba, da u njihovim sobama nema knjiga i slika, da su to u suštini jazbine u kojima tavore dosadne dane.

Kada je u pitanju spoljna politika Srbije, to su ljudi koji u suštini niti šta znaju niti razumeju. Uprkos tome, kao veliki pravoslavci – a uistinu nevernici i još lažniji vernici – obožavaju takođe pravoslavnu Rusiju. Poneki među njima, retki, vole i pravoslavnu Grčku. (Kada bi doznali da starogrčka reč katolikon znači pravoslavan, verovatno bi svisnuli od muke.)

Koje Vučićeve poteze vole i cene u unutrašnjoj politici? Ekonomske? Davanje budžetskih (naših, srpskih) para strancima radi podizanja fabrika u kojima posle našim radnicima daju minimalce? (I pelene.) Podizanje industrijskih pogona u kojima se obavljaju najjednostavniji fizički poslovi? Bukvalan progon mladih i obrazovanih ljudi u inostranstvo? Lažnu pravnu sigurnost, potplaćene sudije, lažne političke procese i osude svakog ko zbog nečeg protestuje, lažnu slobodu štampe i televizije, davljenje novinara pred kamerama?

„Pučina (narod) je stoka jedna grdna“ napisao je 1847. godine na srpskom jeziku Petar Petrović NJegoš, dakle pre tačno 171 godine. I dok je u svetu ta pučina izgradila nuklearne reaktore, otišla na Mesec, povezala Ameriku i Rusiju podmorskim prolazom, medicinu podigla u naučnofantastične vrhove, izumela niz pronalazaka koji su čovečanstvo podigli do neslućene visine, najjednostavnije rečeno napredovala brzinom koja je prosto neshvatljiva, Srbija je po brojnim karakteristikama ostala potpuno u NJegoševom vremenu, toliko je zaostala da je očigledno da svetski razvoj neće nikada dostići, najvećma zahvaljujući aktuelnim (ali i mnogim bivšim) srpskim političarima. Ceo Vučićev i Nikolićev svet počiva na rezonima i formulama 19. veka, na istrazi poturica – a poturice su svi ljudi koji od njih drugačije misle, na teorijama „krvi i tla“, na bezumnim željama da se Srbija što više teritorijalno proširi iako je već i sada postala pustinja bez stanovnika, zemlja ugašenih i nestalih sela, materijalnog uništavanja svih gradova koji nisu Beograd i Novi Sad (koji se takođe uništavaju nesuvislim urbanističkim rešenjima, betoniranjem svih zelenih površina i grotesknom arhitekturom).

Veliki broj tih nepismenih stanovnika sada dolazi u velike gradove, dobija mesta po komunalnim, opštinskim i drugim službama, a stanovništvo manjih gradova i sela relativno je u malom broju obezbeđeno činovničkim platama od koji jedva preživljava, ali ipak preživljava. Ali i ostali ljudi iz unutrašnjosti, koji nemaju nikakve prihode, Vučića bezrezervno podržavaju. Zbog čega?

Pa zbog toga što ni u jednom uređenom društvu oni ne bi dobili posao. Osim primitivne zemljoradnje, oni ne znaju ništa drugo da rade, nisu stručni ni za jednu oblast, ne znaju da crtaju ili pišu, ne umeju da leče, ne umeju da grade, ne znaju da prave mostove, ne znaju strane jezike, ne znaju ništa. Životare isključivo zahvaljujući Vučiću. A on ih grabi li grabi, nakupio ih je 700.000! I koliko god da su to primitivni ljudi, da malo šta shvataju i razumeju, oni su ipak svesni da bez Vučića ne bi preživeli, samo bi im ostalo da se u novopodignutim, apsurdno bezbrojnim crkvama mole Bogu (u koga ne veruju) da Vučić ostane da vlada doživotno jer im jedino on rešava egzistencijalne probleme. I zbog toga će ga, uprkos svakom zdravom razumu, do kraja podržavati, veličati i braniti, ako treba i puškom. Masovnost podrške toj ohlokratskoj vlasti, masovnost te rulje ne daje ni bledu nadu da će se u Srbiji išta uskoro promeniti. Sreća je da još uvek umesto pušaka koriste autobuse.

Autor je književnik i kartograf