Otmeni psi lutalice

Reč je o potezu koji okružuje s jedne strane, preko puta što bi se reklo, Palata Srbija, (nekadašnji SIV, pa Palata federacije), s druge malo niže, nekako na dnu ponosna Arena, a malo više levo je nova crkva koja je već dobila svoje osnovne oblike. Između su velelepne građevine moderne arhitekture zbog kojih je neko, ipak malo preterujući, spreman čak da Novi Beograd nazove – „naš Menhetn“(!). Među ovim zdanjima posebno se ističe jedna na lokaciji tačno preko puta Palate Srbija. Zgrada je nedavno i u jednoj specijalnoj TV-emisiji o savremenoj arhitekturi, s pravom očigledno, predstavljena kao svojevrsno remek-delo: spoj lepote, funkcionalnosti, svetlosti, prostora i najnovije tehnologije. Zasad je prazna, vlasništvo se pripisuje Delta holdingu, što se baš tačno ne zna, a na fasadi je napisano da ima „ofisa“ (kancelarija, poslovnog prostora) za izdavanje. Ipak, nije sasvim dovršena, jer iza ima neki prazan prostor što doseže do crkve u izgradnji i što je postao obećana zemlja za nove stanovnike koji potiskuju domoroce valjda i zato što su različitih bioloških vrsta.

Novi stalni stanovnici su veoma brojni (imaju i potomke) i veoma živahni (postoje za to i svedoci, sa sigurne visine i s prozora na spratu). Kako se stalno kreću zasad je izbrojano između 30 i 32 ukupno, a sigurno je i više, a i novi stalno dolaze. Ne bi se reklo da su baš po poreklu psi s pedigreom, uglavnom izgledaju kao avlijaneri, ali je vidljivo da imaju smisao za lepo i otmeno, da ovaj teren neće napustiti i da će ga braniti svim silama kojima raspolažu. Čak ga polako i uspešno osvajaju sa očiglednim njuhom za sve novo i urbano.

Kad je sunce, na primer, neki od njih, ali ne svi (izgleda da se po ugledu na domoroce-ljude dele po grupama, možda i bandama, tek naziru se i vođe manjih i većih krda) prelaze preko puta da se sunčaju na lepim travnjacima ispred Palate Srbija. Na travnjacima je i fontana, a blizu je autobuska stanica, pa neki ljudi bezrazložno cvikaju od ležećih živih figura, ne shvatajući da se stvara jedna nova urbana populacija. Nema ih tu jedino ako baš neko jako zvaničan dođe, pa ga državnici srpski dočekuju s te strane Palate, kod fontane. Onda ih valjda oni iz obezbeđenja lepo zamole da se sklone, da odu iza one velelepne građevine u svoje lepo prebivalište. Za razliku od ljudi iz obezbeđenja tog gradilišta i prostora između crkve i Arene i zgrade s prostorima za ofise, jer se valjda osećaju bezbednije noću s tolikim krdom novih stanovnika koji besomučno laju (da li je to prava reč?) i izgleda da se ponekad čak međusobno obračunavaju.

Uz to, obračuni imaju još jedan front, valjda od neprijateljskih snaga koje su, neuporedivo malobrojnije i smeštene opet na lepim prostorima ispred zgrade kod Ceptera, na kojoj piše da je Sklonište (valjda i to pruža neku sigurnost novim naseljenicima). Ovi samo reže na prolaznike, ne trče baš mnogo, ponekad okruže neku baku s unučetom, ali ako ovi nepomično stoje pokazujući da nisu agresivni – odu. Izgledaju vaspitano.

Ali, činjenica je da svi znaju da uživaju u urbanim pogodnostima, što pokazuju i svako veče kad zaposednu celu dužinu ulice Španskih boraca, od Bulevara M. Pupina do Arene, a i na samom Bulevaru Pupinovom, jer su baš tu s dobrom namerom estete-komunalci stavili lepe klupe za odmor posle šetnje po širokom popločanom trotoaru u senkama sad već bujnog novobeograskog drveća. Ona druga biološka vrsta, domoroci, ljudi bilo stariji, ali i sasvim mladi više tamo ne sede, iako je pretpostavka da su te klupe baš njima, šetačima, bile namenjene, a tu su čak i lepe, crveno obojene biciklističke staze.

Povlače se ljudi pred novim, makar i agresivnim, psima lutalicama koji postaju novi urbani stanovnici grada, koji vole lepo i udobno i čuvaju svoj „životni prostor“. Tako se stiče utisak da se možda našla nova formula za sigurna prebivališta ovoj rastućoj vrsti. Vrabaca je u Beogradu sve manje, valjda i golubova, pa bi možda psi mogli da postanu zvaničan simbol beogradski na nekoj novoj univerzijadi, na primer?