Otporni Azija i Pacifik

Azijsko-pacifički region se, uprkos nestabilnom finansijskom tržištu i visokoj nezaposlenosti u svetu, i dalje najbrže razvija i novi je oslonac rasta globalne ekonomije. Očekuje se da će članice Azijsko-pacifičke ekonomske zajednice (APEC) ostvariti u 2013. rast BDP od 6,3 odsto, a 6,6 odsto u 2014. To je prema podacima MMF više nego dvostruko u odnosu na svetski prosek.

„Treba da udvostručimo naše napore kako bi sačuvali otpornost i zadržali ulogu oslonca i sigurnosnog pojasa globalnog rasta“, poručio je domaćin samita indonežanski predsednik Sisulo Banbang Judojono na 21. samitu lidera APEC, koji je održan od 6. do 8. oktobra. „Države Istočnoazijsko-pacifičkog regiona su i dalje motor globalne ekonomije, doprinoseći sa 40 odsto svetskom rastu BDP (ukupnog domaćeg proizvoda) više od drugih regiona“, izjavio je Aksel van Trotsenburg, potpredsednik Svetske banke za ovaj region.

Članice APEC su 21 zemlja u Aziji, Australiji, Severnoj i Južnoj Americi čije obale zapljuskuju talasi Tihog okeana. U APEC su tri najveće svetske privrede, SAD, Kina i Japan, Rusija, Južna Koreja, Kanada, Meksiko, druga najveća privreda u Latinskoj Americi…

APEC broji preko 2,7 milijardi ljudi ili oko 40 odsto svetskog stanovništva. Procene učešća zbirnog BDP zemalja APEC u svetskom BDP kreću se od 54 odsto do 58. Udeo izvoza i uvoza zemalja APEC u svetskoj trgovini procenjuje se od 44 do 49 odsto. Trgovina unutar APEC je u poslednjih 25 godina usedmostručena i u 2011. je vredela 11 biliona dolara.

Unutar APEC region Istočne Azije, u kome su pored ostalih Kina, Japan, RF i Južna Koreja, prema proceni Svetske banke, treba 2013. da ostvari rast BDP od 7,1 odsto. Za Kinu se očekuje da ta stopa iznese 7,5 odsto u ovoj i 7,7 u 2014. Vrtoglav uspon beleži Mongolija, koja će, prema predviđanju MMF, biti ove godine jedna od zemalja sa najvišom stopom rasta u svetu od 14 odsto, posle 17,5 odsto u 2011. i 12,3 u prošloj, zahvaljujući rudarskom sektoru.

APEC radi na osnovu neobavezujućih nastojanja, otvorenog dijaloga i jednakog uvažavanja mišljenja svih učesnika. Vodeći princip je „usklađeni unilateralizam“- APEC nema moć da nametne članicama bilo kakvu odluku. No, postoji nada da će primerom i koordinacijom biti podstaknuta dobra politika. Radi koordinacije aktivnosti, 1993. je formiran Sekretarijat APEC, sa sedištem u Singapuru. Institucionalni okvir APEC čine samiti ekonomskih lidera, prilika za korisne, često i neformalne bilateralne razgovore; ministarski skupovi i sastanci zvaničnika, tehničkih komiteta i radnih grupa, koji obavljaju posao u područjima poput podsticanja trgovine. Naime, prema podacima iz APEC, prosečne carine u regionu su smanjene sa 17 odsto u 1989. na 5,8 odsto u 2012.

Moto ovogodišnjeg samita bio je „Otporni Azija i Pacifik: Motor globalnog rasta“. Mada je predsednik Obama morao da ostane u Vašingtonu zbog spora oko budžeta, SAD su, predstavljene državnim sekretarom Džonom Kerijem, nastojale da napreduju ka formiranju najveće na svetu zone slobodne trgovine (FTA) poznate kao Transpacifičko partnerstvo (TPP). TPP bi uključila većinu članica APEC, ali ne i Kinu i Indoneziju. S druge strane, u Pekingu i Džakarti se zalažu za stvaranje Regionalnog sveobuhvatnog ekonomskog partnerstva (RCEP), koje ne bi podrazumevalo SAD.

Uz ružičastu perspektivu APEC ne iznenađuje što su mnoge države na listi čekanja za prijem u članstvo. Indija već godinama nastoji da bude primljena u APEC, pošto je 2011. stekla status posmatrača. Slično je sa Pakistanom, Bangladešom, Šri Lankom, Mongolijom, Laosom…Protivljenje APEC da primi nove članice, pogotovo dinamične ekonomije poput Indije, jedna je od ključnih kritika upućenoj toj međuvladinoj integraciji.