foto FoNet Marko DragoslavićLepo je kada se građanska svest probudi i ljudi shvate da im od nekih eksploatacija prirodnih resursa preti životna opasnost, pa su spremni da materijalnu dobit zanemare da bi sačuvali ono vrednije – zdravlje i životnu sredinu. Takođe je lepo kada se u narušenim međuljudskim odnosima, zagorčanim nerazumevanjem, neprijateljstvima pa i ratnim sukobima, pojavi tračak svetla i mogućnost obnove komunikacije.
Na Dorćol placu je trebalo da se održi, već tradicionalna manifestacija koja traje deset godina i u kojoj su neki razumni, kreativni, za bolju budućnost zainteresovani Srbi i Albanci, i ovoga puta pripremili program iz različitih oblasti kulture.
Kao što su umetnici iz Srbije na Kosovo nosili poruke tolerancije, potrebe za međusobnim razumevanjem i saradnjom i, razume se, umetničke domete, tako su i njihove kolege sa Kosova nameravale da uzvrate i nastave mukotrpno ostvarivanje ideje pomirenja i obnove suživota.
Mi njima „dobar dan“, oni nama „mirdita“, da znamo bar da se pozdravimo na oba jezika.
„Marš napolje“ čulo se na Dorćolu kada je već trebalo da počne festival „Mirdita, dobar dan“. Sto pedeset dobro opremljenih, instruiranih, životu nedoraslih huligana urlalo je i pretilo kulturi i umetnosti jer nije jednonacionalna, ksenofobična, isključiva.
Sto pedeset, ej Beograde! Pa gde su toliki građanski, proevropski, humani, osvešćen aktivisti u desetinama nevladinih organizacija i udruženja građana koji, maltene, svakodnevno promovišu toleranciju i razumevanje? Zašto njih nije bilo na Dorćolu mnogo više? Pet stotina, hiljadu…
Ne da bi se sukobljavali sa organizovanim protestantima koji su i za tuču spremni, već da bi pokazali šta je lice Beograda, ako to nije naša već višedecenijska zabluda. Nemoguće je ne setiti se kada je na Trgu Republike ’92. organizovan protest protiv granatiranja Sarajeva, okupilo se oko dve stotine ljudi.
Kada je krajem devedesetih dogorelo svima u Beogradu, a i u Srbiji, onda se okupljalo nekoliko desetina hiljada, pa i stotine hiljada protestanata. Da li je isključivi podsticaj na iskazivanje nezadovoljstva samo sopstveni interes, samo ono što stiže do kože svakog pojedinca?
Koga zanimaju Sarajlije ili Albanci sa Kosova?
Svesni Beograđani nisu stigli na Dorćol da odbrane kulturu i toleranciju, ali su stigli u Loznicu, neki peške. Tamo se branila životna sredina, protestovalo se protiv iskopavanja litijuma koje može da ima loše posledice po zdravlje ljudi, zagađujući zemlju, vodu, vazduh.
Dobro, i treba. Ali otkud na oba mesta: u rukama huligana na Dorćolu i među protestantima u Loznici, iste parole? Transparenti sa mapom Kosova i Metohije, trobojkom i grbom Srbije, i iscrtanim pečatom sa natpisom „nema predaje“?
Govoreći o Jadru i Nedeljicama učesnici su se prisutnima obraćali sa „Pomoz bog, braćo i sestre“, svesno provocirajući nacionalna osećanja koja moraju da budu osnov za otpor svakom neprijateljskom delovanju, Rio Tinta, Albanaca, udruženog zapada. Profesor Ratko Tamare DŽamonje Ignjatović „Svi živimo u Nedeljicama“.
Ristić je morao da naglasi podršku braće sa Kosova i da u duhu borbe za životnu sredinu spočita Nemcima „idiotsku rezoluciju o Srebrenici“, a profesor Slobodan Vukasović da podseti na 1914. i 1941.
Ne zna se koliko je onih koji su onemogućili kulturnu manifestaciju na Dorćol placu bilo među onima koji su u Loznici protestovali protiv litijuma. Ali je i ovo bila prilika u kojoj su mnogi, krijući se iza parola o zdravlju i srećnoj budućnosti generacija, zapravo zalagali za ostvarivanje kosovskog mita, nastavak neprijateljstva i potpunu etničku distancu.
Već uveliko afirmisani ekološki aktivisti Ćuta Jovanović i Savo Manojlović neretko uz ekološke teme provuku „Kosovo je deo Srbije“, „ne damo Kosovo“. Možemo da zamislimo njihov odnos prema „Mirdita, dobar dan“.
Ovoga puta se posebno eksponirala jedna od najekstremnijih nacionalističkih stranaka opozicije, Nova DSS, izričito podržavajući zabranu festivala na Dorćolu. Među ostalim strankama opozicije protiv zabrane festivala izjasnili su se samo Demokratska stranka i Pokret slobodnih građana.
Istakli su se svojim odbojnim stavovima prema nastupima albanskih umetnika svi oni od kojih se to i očekivalo: Nikola Selaković, Milica Đurđević, Aleksandar Vulin, Aleksandar Šapić. Ivica Dačić je jednostavno zabranio manifestaciju, tobože iz bezbednosnih razloga koji su nastali angažovanjem huligana bliskih vlasti.
Proslavio se i Miloš Vučević izjavom da Festival „Mirdita, dobar dan“ nema smisla. Teško je, zaista, od nekog ko ne vidi besmisao svog marionetskog statusa na položaju premijera i predsednika vladajuće stranke očekivati da nađe smisao u intelektualno višim sferama umetnosti, ljudskosti i saradnje.
Tako smo u dva dana imali dva protesta: jedan antikulturni i anticivilizacijski i jedan proekološki, zaštitnički. Povezuje ih, nažalost nit nacionalizma i pitanje koje se nameće: ako budu birali između ne damo Kosovo i ne damo Jadar, šta će izabrati?
Da li da čuvaju ono što je već pre dvadeset pet godina izgubljeno i to u najvećoj meri pogubnom politikom Srbije koja je i sada aktuelna ili životnu sredinu, što vlast, koja takođe ne da Kosovo, po svoj prilici ne smatra prioritetom.
Izvesnost iracionalnog rešenja, je skoro neupitna. Na otrov mržnje smo se navikli, navići ćemo se i na otrov litijuma. Mirdita, Rio Tinto.
Autor je profesor univerziteta u penziji
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
