Otrovne reči i nedopustivo propitivanje

Nisu se libili da koriste isti rečnik ni neki opozicioni političari i javne ličnosti. Tako, na primer, članica predsedništva SNS Milica Nikolić, 30. maja „tuče“ teškom artiljerijom po opozicionom političaru Bošku Obradoviću: lešinar, antidržavni element, kolubarski lopov, baraba, bitanga.

Ove reči nisu tek nalik oblačićima u stripu koje vetar, vreme brzo oduva, nego predstavljaju pravu kontaminiranu municiju koja, kao ona sa osiromašenim uranijumom, dugo otrovno deluje na životnu sredinu i društvo.

Još pogubnije, dugotrajnije zagađujuće dejstvo ima nacionalistički napad Jelene Karleuše na moju sugrađanku Mariniku Tepić. Odavno poznajem Mariniku Tepić, još dok se prezivala Čobanu, ali nisam blizak sa njom, niti delim njena politička uverenja.

Ne mogu, međutim, da otrpim da neko na tako sraman, primitivan način diskvalifikuje jednu ženu, čoveka u javnosti. Postoji toliko drugih, pristojnih načina argumentove kritike političkog rada Marinike Tepić.

Još pre nekih tri stotine godina prosvetitelj Monteskje je izrekao onu čuvenu rečenicu: „Slučajno sam Francuz, a nužno sam čovek!“ kao poklič novog, građanskog doba i aksiom na kome treba da počiva svako moderno društvo.

Nebrojano puta sam ga ponavljao i nekadašnjoj lokalnoj vlasti, a sadašnjoj opoziciji, u Pančevu. Samo građane da podsetim da sa padom Miloševića nije prestalo srbovanje ni među tzv. demokratskim strankama.

Sada taj mračni duh nacionalizma, po ko zna koji put, oživljava, između ostalih, i Jelena Karleuša. Podržava naprednu stranku, ali ne i napredak jer joj je svetonazor ostao zaglavljen u davnoj prošlosti i još nije stigao do (ideja) prosvetiteljstva. Proizlazi, prema Karleuši, da Srbija pripada Srbima, dok nacionalnim manjinama sleduju okrajci ili ni to. Oni nek se bave svojim manjinskim pravima.

Velikom, državnom politikom mogu se baviti samo Srbi, dok je Rumunima, Mađarima, Romima, Bošnjacima i drugima „dovoljna“ manjinska politika. Popularna pevačica svoj oštar stav pokušava da ublaži davanjem mogućnosti da se Rumunka/Rumun i ostali pripadnici nacionalnih manjina bave krupnim nacionalnim interesima ako se izjasne i osećaju kao Srpkinje/Srbi.

A to je zapravo još dodatna uvreda i degradacija za Mariniku Tepić i sve ne Srbe. Jelena Karleuša ih svodi na ljude jedne dimenzije, odnosno svesno ili nesvesno afirmiše ideju „dobrovoljne“ asimilacije i promene nacionalnog identiteta.

Ali ona, konačno, politički deli stanovnike Srbije na građane prvog i drugog reda. A od toga ne treba mnogo koraka da ove drugorazredne neko obeleži trakom na rukavu.

Osnovno kućno vaspitanje i civilizacijska tekovina je da osobu ne pitaš kako se nacionalno i verski oseća i izjašnjava.

To je lična, intimna stvar svakog pojedinca. Dovoljno je da je častan čovek (bio on i Francuz). Amerikanci bi dodali i da uredno plaća porez.

Karleuši to nije dovoljno, već postavlja to ponižavajuće pitanje, očekujući „tačan“, „pokajnički“ odgovor nedostojne Rumunke: „Rođena sam kao Rumunka, ali se osećam Srpkinjom!“ Možda još da doda: „Posedujem (čistu) srpsku nacionalnu svest“.

Na takvo „iskreno“ priznanje Karleuša pali zeleno svetlo i otvaraju se vrata visoke politike: Marinika Tepić i sve druge ne Srpkinje imaju punu slobodu i pravo da se bave srpskim nacionalnim interesom i da na „srpski“ način, a ne samo po „rumunski“ traže smenu vlasti.

U drugoj skorašnjoj izjavi Karleuša je napomenula da Srbija ne sme da se deli. Hajde da gore opisanu podelu na Srbe i ostale ne računamo, ali i unutar srpskog naroda sama Karleuša deli Srbe na bagru (organizatori protesta Srbija protiv nasilja) i dobre građane (spontano okupljene demostrante).

Znam sigurno da su na protestima protiv nasilja i na mitingu Srbija nade bili i građani Srbije koji se na popisima ne izjašnjavaju kao Srbi.

Da li su oni za poznatu pevačicu bili višak ili, u najboljem slučaju, ukras jer nemaju srpsku nacionalnu svest? Ili su na tim velikim skupovima bili samo zbog zaštite svojih manjinskih prava, dok ih se druge teškoće ove države ne tiču: kvalitet života, korupcija, zagađena životna sredina, medijske manipulacije, izbegavanje odgovornosti, urušene ustanove i obrazovni, zdravstveni, pravosudni i kulturni sistem i još mnogo toga.

Da li za rešenje tih problema ne Srbi treba da idu u zemlje odakle su nekada davno njihovi preci došli? Ali kuda će onda, na primer, Romi? U Indiju, Egipat ili nikud? Njima nema pomoći.

S druge strane, kakva su stvarna politička prava Srba u Čikagu, kao „drugom najvećem srpskom gradu na svetu?, i u čitavoj Americi? Mogu li oni punopravno da učestvuju u političkom životu SAD ili smeju da štite samo svoja manjinska prava, a za sve ostalo da trče u Beograd?

Imaju li oni (punu) srpsku nacionalnu svest ako su retko ili nisu uopšte bili u državi matici i slabo govore srpski?

Olako izrečeni stavovi i drsko, nedopustivo propitivanje rađaju mnoge (neprijatne) implikacije.

Autor je eokološki aktivista iz Pančeva

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.