Otvorena Pandorina kutija

Naravno, diskriminativni diskurs je stigao zdesna, a možda najjezivija instanca istog našla se u Pečatu Milorada Vučelića, u kojem je izvesna Nevenka Stojčević napisala groteskni rasističko-ksenofobni tekst, kojeg se ni Gebels ne bi postideo. Od izrazite je važnosti razumeti diskurs mržnje, diskriminacije i predrasude koji se širi tamo gde mi, mahom, ne gledamo. Kada se dovoljno raširi, uglavnom je kasno.

„Bogovađa – Pred najezdom azilanata Srbi rasprodaju kuće. Doteralo cara do duvara“, piše dotična osoba. Kao nekakva strašna vest – čovek bi pomislio da se govori o najezdi krvoločnih vukova, skakavaca, ili goblina – piše u podnaslovu: „… stižete u selo u Šumadiji u kojem je više crnih nezvanih ‘gostiju’ nego domaćina“, sve masnim slovima. Kao da je kakva pošast stigla, a ne ljudi koji ni doma nemaju, kojima je budućnost nesigurna, koji su pobegli iz zemalja koje su i gore od Srbije. Dalje: „… na putu ćete videti samo grupe crnih ljudi koji tumaraju, niti sami ne znajući kud, a domaćine tek nazreti iza zavesa, dok iza zaključanih vrata pogledima prate kretanje nezvanih gostiju“, piše ova individua. Teško je ovde početi sa analizom, jer nije lako prestati sa čuđenjem da ovakvih tekstova uopšte ima, i da to neko čita.

Pitanje je, doduše, da li je situacija stvarno takva, i da li su žitelji tog seoceta toliko zadrti da se plaše osobe sa crnom kožom? I da autorka teksta jeste pisala istinu – loše je. „Usred bela dana, putem dugim nekoliko kilometara, ne sretnete ama baš nijednog meštanina. Samo grupe ljudi tamne boje kože, uglavnom sa kapuljačama i najlon kesama sa pazarom iz lokalnih prodavnica.“ Ne zna se šta je veće „zlo“: to što su crni, to što imaju kapuljače ili to što nose najlon kese!? Sledi neka vrsta „intervjua“ sa meštaninom: „… mi smo pravi očajnici. Videli ste, sigurno, da ni žive duše naše nema u po bela dana. Naša deca ne idu u školu, naše kuće i imanja su potpuno nezaštićena od upada i varvarskog uništavanja ovih došljaka“. Rečenica izgleda potpuno „nameštena“ i izmišljena. U srbijanskim selima je situacija inače očajna, a to što su tu ljudi koji, na njihovu žalost, imaju tu „zlu kob“ da im je boja kože drugačija, prosto, nema nikakve veze bilo sa čime. Kakvo je to „varvarsko uništavanje“ koje izmišljeni „lokalac“ pominje? Nikakvo. Što je najgore, vlasnik lokalnog ugostiteljskog objekta je i sam rekao „da nema nikakvih incidenata“. Odakle onda sav taj „strah“? Nije bilo nikakvog uništavanja. Nužno je napraviti neprijatelja, „ocrniti crnca“, modus operandi je to jednog diskursa koji se najuspešnije tokom istorije koristio od strane Trećeg rajha, a protiv Jevreja. I istoričar početnik ovo lako ume da prepozna.

Tekstovi „izjava“ sa lokalnim meštanima nastavljaju u rasističkom smeru: „Roditelji su onda zabranili deci da idu u školu, jer je to jedini način da ih neko čuje i možda odluči da nešto preduzme. Zamislite devojčicu od 15 godina koja ide sama u školu i naiđe na grupu od desetak azilanata. Neka samo svako pomisli da je to njegovo dete, pa ću da ga pitam kako se oseća.“ Zamislite samo da je umesto azilanata u ovoj izjavi nekakav monstrum, nekakva opasna divlja životinja, i biće vam jasno kako su ljudi druge boje kože ovde opisani.

Izjave bez trunke smisla se nastavljaju: „Pričaju o beloj kugi, a na kraju ne obezbeđuju uslove da deca normalno idu u školu.“ Kakve veze ima bela kuga sa azilantima? Da li su sada oni krivi i za smanjenu stopu nataliteta? A jezivo tek sledi: „Srbi su oterali i Turke, a ne mogu crnce.“ A u centru za azilante „azilanti načičkani posvuda k’o čičak“ (sic!). Tu su i „članovi nekih NVO“, jer su NVO čisto zlo, naravno, čiji šef „ni sam ne zna šta da uradi, i kako da nađe rešenje za“ – pazite sad – „onih 350 crnih po šumama“. Kao da se govori o najezdi bubašvaba.

Rasizam i ksenofobija su rak našeg društva, a mi povodom toga ne činimo ništa. Nisam u stanju da valjano naglasim koliko su ovakvi tekstovi detrimentalni za razvoj društva – državu ne moram ni da pominjem. Pečat ovo radi relativno redovno: u nedostatku kvalitetnih novinara, u nedostatku obrazovanja i sposobnosti, izmišljaju se neprijatelji sa svih strana, a autori tekstova sami sebe predstavljaju kao one koji „otkrivaju probleme“. Zlo je EU, zla je Hrvatska, zli su crnci, zli su stranci, samo Srbi valjaju, a oni, naravno, pate i pate zbog gorepomenutih „zala“. S druge strane, tu je Sveta Rusija, čijim se ksenofobnim, homofobnim i rasističkim izjavama i zakonima Pečat divi u svakom broju. Tekstovi su neretko pisani veoma prostim, ojađenim jezikom koje i funkcionalno nepismena osoba može da razume, jer je to ciljana grupacija čitalaca ovakvih ekstremno desničarskih glasila. Rečenice su često proste (prosto-proširene ponekad, složene vrlo retko) kako bi svako mogao da razume – ekspert u ovome je Dragomir Antonić, koji u svojoj kolumni na poslednjoj strani piše jedno te isto, već godinama („Zna valjda Đekna! Vlast ćuti. Javnost ćuti. Elita ćuti. Omerta na delu. Ne valja.“) – sve je napravljeno upravo tako da se najlakše prenese mržnja jednom nepismenom narodu.

Da li je ovaj tekst rasistički ili ksenofoban? Ili oba? Da li je to današnji neodesničarski modus operandi, naručiš ksenofobiju pa „za džabe“ dobiješ i rasizam? Dva u jednom? Dva za cenu jednog? Kako možemo ovo da dozvolimo?

Martin Nimeler je napisao: „Kada su nacisti došli po komuniste, ja sam ćutao; jer nisam bio komunista. Kada su zatvorili socijaldemokrate, ja sam ćutao; jer nisam bio socijaldemokrata. Kada su došli po sindikalce, ja se nisam pobunio; jer nisam bio sindikalac. Kada su došli po mene, nije preostao niko da se pobuni.” Ne znam za vas, dragi čitaoci, ali ja ne mogu da ćutim. Doći će i po nas. A vi?

Autor je član Upravnog odbora Centra za studije dobrog upravljanja i sekretar Saveta za prosvetu, nauku i kulturu Nove stranke