Foto: FreepikSedmi sastanak lidera Severne Makedonije, Albanije i Srbije u okviru inicijative Otvoreni Balkan, koja živi već tri godine, doduše ponajviše u srpskim i albanskim medijima, zgodna je prilika da se svedu računi i sagleda šta je do sada zaista učinjeno. Nakon skromnih rezultata susreta iz Ohrida i najveći zagovornici Otvorenog Balkana, kojih je sve više u proteklih godinu dana, morali bi da budu nezadovoljni pomacima u ovoj „home made“ inicijativi koja je ocenjena kao ni manje ni više – „nezaustavljiva“.
Bilans je sledeći: iako postoje neki drugi propisi koji to regulišu, potpisan je sporazum o priznavanju diploma i sertifikata koje se odnose na obrazovanje. Sve drugo su samo memorandumi, sladunjave reči o nužnosti regionalne saradnje u oblastima kulture, turizma i poreske politike pretočene na papir.
Intenzivna i agresivna promocija inicijative, koju kako to obično bude, plaćaju građani tri zemlje iz svojih džepova, zamagljuje činjenicu da je ovo tek drugi put da lideri potpisuju neke konkretne sporazume u toku ove tri godine od kako se intenzivno sastaju. Pre toga se nešto konkretno potpisalo samo u Tirani, u decembru 2012. godine. Do tada samitovanje tri lidera uglavnom se završavalo na potpisivanju velikog broja memoranduma, za koje nema informacija da li su u realnosti pretvoreni u nešto konkretno. Kao možda najopipljiviji rezultat dogovora iz Tirane i uopšte dosadašnjih napora u okviru inicijative je zelena tabla na kojoj piše „Open Balkan“ na graničnim prelazima tri države. To bi trebalo da omogući brži prolaz za kamione zbog usklađivanja fitosanitarnih i drugih propisa iz te oblasti.
Međutim u talasima optimizma i entuzijazma što je Balkan sada otvoren, a ne onakav na kakav smo navikli, iz vida se gube važne činjenice.
Da bi tržište između zemalja regiona moglo da bude otvoreno, a protok ljudi, kapitala i usluga kao unutar EU slobodan, nisu se prvi dosetili Rama i Vučić 2019. godine kada su smislili „mini-Šengen“ i pozvali Zorana Zaeva da im se pridruži. Na tome se radilo još od 2014. godine, kada je pokrenuta najveća nemačka spoljnopolitička inicijativa – Berlinski proces.
Ideja Berlinskog procesa bila je da se zemlje regiona što bolje pripreme i povežu međusobno, pre nego što postanu punopravne članice Evropske unije. Tako je još 2017. godine u Trstu dogovoren Višegodišnji plan za regionalno ekonomsko područje (MAP REA), koji koordiniše Savet za regionalnu saradnju (RCC) sa sedištem u Sarajevu. Interesantno, ta inicijativa pokrenuta je na zahtev lidera Zapadnog Balkana, što je EU podržala, a cilj je bio stvaranje nesmetanog protok robe, usluga, kapitala i visoko kvalifikovane radne snage.
Na samitu Berlinskog procesa u Sofiji u novembru 2020, zapadnobalkanski lideri, među njima i oni koji se danas zalažu za Otvoreni Balkan, podržali su Akcioni plan za stvaranje Zajedničkog regionalnog tržišta (CRM) koji bi trebalo da zaokruži i integriše sve ono što se godinama radilo na ovom polju u okviru Berlinskog procesa. Kulminacija Berlinskog procesa, lične inicijative tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel koju je podržala EU, trebalo je da se dogodi prošle godine u julu mesecu na samitu u Berlinu. Tada je trebalo da budu potpisana četiri sporazuma kojim bi se i formalno završilo kreiranje zajedničkog tržišta u regionu.
Niko od zvaničnika Nemačke, ali i lidera Zapadnog Balkana, do sada nije objasnio zašto sporazumi tada nisu potpisani. Saopštenje nemačkog Kancelarijata krajnje šturo, uz želju da se potpisivanje dogodi u nekom narednom periodu.
Da je razočaranje odlazeće Nemačke vlade u to vreme bilo veliko govori i činjenica da je Angela Merkel u svojim poslednjim danima političke karijere ponovo posetila Beograd i Tiranu. Nije tada „Kolova devojčica sa istoka“ došla samo da se oprosti od svog prijatelja Vučića, nego i da podseti premijere svih država Zapadnog Balkana da je kreiranje Zajedničkog regionalnog tržišta prioritet svih prioriteta. Provocirana od strane (provladinih) medija u Beogradu i Tirani, da na neki način javno da podršku Otvorenom Balkanu, najavila je da bi se potpisivanje četiri sporazuma moglo dogoditi na samitu EU-Zapadni Balkan na Brdu kod Kranja. No, ni to se nije dogodilo.
Za to vreme, „mini Šengen“ je promenio ime u „Otvoreni Balkan“ a aktivnosti, bar ako je sudeći po medijskog kampanji i promociji, znatno su intenzivirane. A od jednom pomažu i Amerikanci – i levi, i desni, i od naših para plaćeni lobisti, ali i pomalo zaboravljeni asovi Trampove administracije. Od akcionog plana, sekretarijata inicijative ili bilo čega konkretnog do danas ni traga.
Ni lideri koji su pokrenuli Otvoreni Balkan, ni ovdašnji eksperti za regionalna pitanja i tržišnu ekonomiju, još uvek nisu dali odgovor na suštinska pitanja: koja je to dodata vrednost Otvorenog Balkana, šta je to što CRM nije ponudio, a da Otvoreni Balkan nudi, zašto se odustalo od regionalne saradnje u kojoj je učestvovao ceo Zapadni Balkan i koja se odvijala uz patronat Nemačke, direktno pod pokroviteljstvom EU i po evropskim standardima?
Možda će na ta pitanja odgovor dobiti nemački kancelar Olaf Šolc koji je tokom boravka u Prištini i Beogradu najavio novi samit Berlinskog procesa u septembru u Berlinu. Postaje očigledno je da i bez obzira na odlazak kancelarke Merkel, Berlin nije odustao od njene inicijative, koju će vlada kancelara Šolca nastaviti.
Ako je jedini argument da „Balkan treba dati Balkancima“, onda je potpuno opravdano što Otvoreni Balkan, iako tako ne izgleda na prvi pogled, ne uživa podršku Evropske unije i ostatka regiona. Do tada stav da Rama i Vučić kroz Otvoreni Balkan pokušavaju da izbegnu evropske standarde i vladavinu prava, u zamenu za sitne ekonomske dobiti, ostaje potpuno smislen.
Autorka je novinarka European Western Balkans
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
