Otvoreno pismo Danijeli Štajnfeld

Pišem ti ovo pismo (i dajem ga javnosti na uvid) pošto sam pogledao tvoj film Zaceli me. Zajedno sa svojim feminističkim drugaricama, ispred Doma omladine stajao sam iza transparenta na kome je pisalo Verujemo Danijeli Štajnfeld. Sa nama je stajala tvoja mama. Hvala joj. Posle filma, na bini stajao sam iza transparenta na kome je pisalo Danijela, hvala ti.

Znam, tvoji ožiljci su nagrade koje imaš, rekla si. Znaš, tvoji ožiljci su krici koji treba da probude sve nas, kažem ja. Vi kao žene najčešće živite i umirete u tišini, mi kao muškarci svojim nečinjenjem održavamo tu tišinu.

Znaš da suze nisu adekvatne. Znam da koristiš reči koje si pretočila u slike da bi opisala ono što ti se dogodilo. Znam, ne moraš to da kažeš. Bilo je protiv tvoje volje.

Znam da ti se svest račvala – kako u trenucima (tim koji nisu prolazili, nego su postojali) za vreme silovanja i tim još dužim trenucima (posle) – bila si u procepu, u sukobu između njegove moći i tvoje istine.

Znam da tvoje telo kao žene naseljava strah kako od silovanja samog, tako i od pretnje istim. I znam, da strah od silovanja, htela ti to ili ne, reguliše tvoj život kao žene. I znam još nešto, pretnja od silovanja, za tebe kao ženu, jeste sila koja ne ubija.

Znaš, u geografiji tvog straha, srama, bola, užasa, da je stvarnost onoga što ti se desilo toliko strašna, da si o istoj morala da ćutiš. Znaš da se društvo pita zašto vi, žene koje ste preživele seksualno nasilje ćutite?

Znam odgovor: Zato što vam ne verujemo. Onog trenutka kada budemo spremni da poverujemo, vi ćete progovoriti i svet će se raspolutiti od tako duge i toliko velike tišine svih preživelih žena.

Verujem ti, jer dodirujem bol i strah, tugu i bes sopstvenog iskustva, i ponekad se osećam nepodnošljivo. Verujem ti, jer imam političku odluku da bezuslovno verujem ženama sa preživljenim iskustvom muškog nasilja. Verujem ti, jer sam i sam preživeo seksualno nasilje.

Znaš, preživeti, znači nastaviti sa životom. Znam, pokušala si da zaboraviš, bolelo je previše. Znam, uspela si. Ožiljci su tu da posvedoče. Hvala ti što si smogla snage da nađeš moć duboko u sebi da nađeš put kojim ćeš da pođeš, i kojim ćeš da hodaš, ne više sama, ne više i usamljena, a to je put isceljenja čitavog tvog bića, iz dna srca i dubine duše. Nisi sama. Tvoj sam saveznik na tom putu – putu na kome ne siluju svi muškarci, ali na kome se sve žene plaše silovanja.

Voleo bih da zajedno sa tobom postavim par pitanja nama muškarcima, koji se valjamo u predelu neosetljivosti posmatrača: Hoćemo li dozvoliti vama, preživelim ženama da nam priđete i ispričate svoje priče? Da li ćemo slušati vaša svedočenja? Da li ćemo u sebi pronaći prostor u kome ćemo prepoznati vašu ljudskost (kao svoju sopstvenu) i pružiti vam ruku i reći vam: mi ti verujemo? Ukoliko budemo nastavili da se valjamo u predelu ležerne ravnodušnosti, muškarci će i dalje silovati žene, žene će i dalje ćutati. I dalje ćemo prolaziti pored sve većeg broja silovanih žena i gledati kroz njih (ako već nemamo dovoljno stida da spustimo pogled).

Možda, ja živim za taj dan kada ćemo mi muškarci, koji smo retko plakali sa vama ženama, koji smo još ređe osećali krivicu zbog toga što vam se svakodnevno dešava, kada ćemo početi da radimo sa nama samima, nama muškarcima kako bismo jedan drugom položili zakletvu. Hajdemo svi u jedan glas: Zaklinjem se da ću od danas raditi sve što mogu da zaustavim druge muškarce koji povređuju žene!

Autor je aktivista NVO Žene u crnom