Printskrin Tanjug/uzivoČime li ste se krišom bavili tokom tekuće nedelje pa si dobila nalog da nas ceo sat – ili koliko već pošto nemam ni približno jak probavni sistem da bih te gledao u integralnoj verziji – zamlaćuješ urlanjem, mlataranjem rukama i mahanjem papirima?
Vođica vam se – koliko mi se, opet, čini, jer… digestivni trakt – nešto ućutao.
Puzi li po ambasadama Kvinte, Kine, Rusije i konzulatima mikronezijskih ostrva, nudeći nove usluge u zamenu za još jednu deceniju, godinu, ma mesec dana makar, zlostavljanja sopstvenog naroda?
Ili jednostavno imaš kvotu obaveznog mesečnog ukazivanja koja se mora ispuniti da bi se zaslužio ostanak u državnoj vili?
Barem dok je ne kupi neki od vaših kumova i ostalih uspešnih „menađera“, u i dalje nezavršenom procesu privatizacije svega, ukidanja javnih dobara i eliminisanja građanskog prava da se postavljaju bilo kakva pitanja.
Stidim se što se ponašam nalik somu, ali akter tvog bućkala bio je i moj kolumnistički tekst objavljen u „Danasu“ 12. marta, iz kojeg si prvo vadila delove ostavivši ih bez konteksta, pa onda, nesigurna u efekat koji ćeš postići, lažno navodila reči.
„Strahopoštovanje“ nije isto što i „neka vrsta poštovanja“, a kada se izvede ta izmena tvojim saradnicima iz režimskih „medija“ ostaje samo da obrišu suvišne dodatke i u naslove – sve začete na istoj adresi – stave reč „poštovanje“.
To si radila da bi me, kao neprijatelja države, pridružila tvorcima Proglasa koji su odabrali da se izlože odvratnim napadima još odvratnijih tabloidnih paraljudi i omladincima koji – ovo uopšte nije hiperbola – rizikuju svoje živote u želji da vrate ovu zemlju ka nečemu u čemu nije bedno buditi se svakog jutra.
Hvala ti na tome, na pripajanju društvu u kojem je časno biti, a ja po već ustaljenom običaju ponosno obaveštavam porodicu i prijatelje o novom pokazatelju da sam na pravoj strani, kao i dokazu besprizornosti koju tvoja interesna grupa svakodnevno emituje.
Nakon toga, još jednom si koristila jednu od najvećih tragedija u istoriji ljudskog roda za svoje bedne dnevnopolitičke potrebe i šokiranim glasom vikala brojeve ljudskih žrtava koje si naučila napamet tog jutra.
Ne znam da li si ka takvom ponašanju usmerena u porodici ili na, kako pre par godina reče moj nekadašnji profesor, „američkom fakultetu za ragbiste i misice“ koji si završila.
Nije ni bitno, pošto ćeš ti, dana koji se, nadam se, sve više bliži, biti pojedinačno odgovorna za svoje reči i (ne)dela.
A možda je trebalo da baciš pogled na kraj teksta i razmisliš o tome da sam ja, heteroseksualni muškarac, osetio dužnost da dodam još jedno telo i duh očekivano malobrojnom protestu koji se dogodio krajem prošle nedelje na Trgu republike, povodom – napisaću sa ogradom, jer meni je istina važna – navodnog policijskog zlostavljanja dve LGBT osobe.
Ti nisi bila tamo, što te neće sprečiti da žrtve nasilja, ukoliko tvoji medijski manipulatori zaključe da to može biti korisno, dovedeš u kabinet na malo rukovanja i fotografisanja.
I niko neće smeti da nešto kaže protiv toga, znajući da je isključivo pravo žrtve da odabere oltar na kojem će biti iznova čerečena.
Tvojim jučerašnjim postupkom stvari su postale lične, pa ću ti reći i ovo: niko u istoriji ove zemlje/geografskog prostora nije više od tebe doprineo neprijateljstvu prema LGBT osobama.
Umesto da nas približiš prihvatanju, da nas primakneš ostvarenju utopističke slike dvojice muškaraca koji se na ulici poljube za sastanak ili rastanak, ti si uspela da nas usmeriš ka poistovećivanju seksualne Drugosti sa jadnim poltronstvom.
Sve će se ovo što ti radiš, jer takvi smo mi, nažalost zaboraviti, ostavši na dnu crne rupe u koju smo se svi zajedno u jednom periodu našeg postojanja pretvorili.
Ali ostaće greh prilike da se nešto učini po pitanju rodne ravnopravnosti koja je stavljena u stranu zato što tvoja interesna grupa na izborima kao bazu ima najneobrazovanije i, tome u skladu, najzadrtije delove našeg društva.
Ti se njima obraćaš, njih lažeš, predstavljajući piramidalnu šemu koja ih drži u siromaštvu i pretvara u konzumente i sledbenike mita o neprijateljima što ih okružuju, od kojih ih samo tvoj od Boga poslati Vođica može spasiti.
Kao što primećuješ, prilično sam izgubio živce.
Prošlo je odavno vreme za prefinjenost i s tim u vezi pozabaviću se nečim što bih u normalnim okolnostima verovatno izbegao, a nije nikakva tajna i pisao sam o tome na mestima na kojima je bilo po svim osnovama prikladno.
Naime, moja jedna četvrtina bića je jevrejska, a takođe sam i član beogradske jevrejske opštine.
Od rođenja gledam nekoliko preživelih fotografija članova porodice koji su imali tu nesreću da budu rođeni u Sarajevu oko 1900. godine.
Prababu i pradedu koji su majci moje majke, kada su se opraštali a ona razmišljala da li da pokuša da krišom uhvati poslednji brod za Palestinu ili da okuša sreću u Trećoj krajiškoj brigadi (čiji su joj članovi, kada je umrla pre dvadeset godina, držali počasnu stražu), rekli, „neće oni nas, samo će nas poslati na prisilni rad“.
Fotografije baba tetki i deda stričeva koje nisam upoznao zato što nisu ni odrasli pre nego što su u tome prekinuti od strane, reći ću zato što tako mislim, tvojih delimičnih duhovnih predaka.
Prema kojima, da, osećam strahopoštovanje zato što su verovali u nekakvu Ideju toliko jako da se to lako i za većinu planete neprimetno transformisalo u apsolutni užas a okončalo samouništenjem.
Ti, za razliku od njih, ne veruješ ni u šta. Sama proceni šta mi ostaje da prema tebi osećam.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
