foto (BETAPHOTO/MILAN ILIĆ)Gospodine Šapiću, da je Vaš predlog da se podigne spomenik Draži Mihailoviću u Beogradu, u parku Terazijska terasa, skandalozan i štetan po srpski nacionalni interes, uverićete se ako pročitate knjigu profesora Miodraga Popovića „Vidovdan i časni krst“.
Pošto je dobro znao kakve je zločine i masakre nad muslimanima u Drugom svetskom ratu počinila Dražina Jugoslovenska vojska u otadžbini, profesor Popović je 1976. godine, dakle za vreme Titove vladavine, napisao ovu knjigu, sa prenosnim značenjem – da izrazi strah i želju da neki novi Dražini sledbenici u budućnosti to više nikada ne ponove.
Uvaženi profesor je u pomenutoj knjizi, koja je bila prihvaćena kao, uz „Filozofiju palanke“ Radomira Konstantinovića (1981), najznačajnija knjiga savremene srpske misli (Latinka Perović), napisao: „Ustanak Srba na početku XIX veka protiv turske vlasti s pravom je ocenjen kao događaj od izuzetnog istorijskog značaja…
U toku ustanka, a porastom revolucionarne svesti, rastu i njihovi zahtevi. Zajedno sa svojim vođama, ustanici se bore za odbranu prekosovske slobode. U njihovoj svesti, nenaviknutoj na hronološko povezivanje stvari, tu slobodu simbolično predstvlja trijumfalni časni krst i krstaš barjak.
Za ove ratnike, bez pravog kraja, smrti, nema ni početka, to jest rađanja i obnove; nema, znači, ni slobode. Stoga, da bi stekli tu slobodu, oni u ime nje ubijaju, kolju, skidaju skalpove, pale turske bogomolje i gradove, stavljaju nejač pod nož.
Karađorđe, i sam surov i prek, s oružjem u ruci mora da obuzdava njihovu ostrvljenost… Po mitu, Vidovdan je dan junačkog ogledanja, pobede, triumfa nad zlom. Vidovdan je pre svega simbol krvave, bespoštedne osvete nad svim što je tursko, muslimansko uopšte…
Miloš Obilić se, pak, postepeno izdvaja iz celine predanja kao osvetnik Kosova, čiji nož više niko ne skriva. Tako se, pod velom viših interesa nacije, koja se poistovećuje s apsolutom i preuzima dimenzije večnosti, stvara kult po kome je bezmalo sve dozvoljeno, čak i nož“.
Srpski „osvetnici“ nisu hteli da prihvate dobronamerne i mudre poruke profesora Popovića, jer su se kasnije, u Miloševićevo i Karadžićevo vreme, držali „Instrukcija“ Draže Mihailovića iz decembra 1941. godine, koja je tražila „čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i nenacionalnih elemenata“.
Pokazalo se da su Bošnjaci bili krajnje neodgovorni prema svojoj budućnosti, jer su olako prešli preko profesorovih vizionarskih predviđanja da se u budućnosti može ponovo pokrenuti ratni pohod protiv nemoćnih bošnjačkih civila u kojem će istom agresoru biti sve dozvoljeno, pa i da, uz saglasnost Miloševića i generala, upotrebi u ratu u Bosni i Hercegovini prisvojeno od JNA, pa dato Srbima u BiH, artiljerijsko i pešadijsko naoružanje! Naoružanje, čiju su nabavku finansirali i Bošnjaci.
Poznavajući dobro Dražino i Pavla Đurišića „junačko ratovanje“ sa muslimanima u Drugom svetskom ratu, profesor Miodrag Popović je uložio veliku energiju da u budućnosti sačuva dostojanstvo svog naroda.
Nažalost, u tome nije uspio. Deset godina posle njegove javno izložene dalekovidosti i vapaja da se ne ide ponovo u zločinstvo, prevagnula je memorandumska i ratnohuškačka doktrina.
Danas znamo da je bošnjački narod u ratu u Bosni i Hercegovine 1992-1995. godine, ponovo masakriran i to baš od strane poštovalaca lika i dela ravnogorskog komandanta. Zbog dokazanih masovnih zločina od strane četničkih jedinica, sud je Draži izrekao smrtnu presudu. Zbog streljanja više od 8.300 Bošnjaka u Srebrenici u julu 1995. godine, Generalna skupština UN je 11. jul proglasila za Dan sećanja na genocid u Srebrenici.
Da podsetimo: posle raspada prve Jugoslavije, u Drugom svetskom ratu, bošnjačko stanovništvo je umanjeno za 106.000 ljudi ili za 8,1 odsto, najviše zaslugom Dražine JVuO!
Poslije 47 godina, u ratu u BiH, srpski „osvetnici“ su doživeli etički poraz, a Bošnjaci su imali ukupno 68.000, što vojničkih, što civilnih žrtava. (Srba je nestalo 23.000, Hrvata 9.000 i 5.000 ostalih!)
Na održanoj Konferenciji četničke intelektualne omladine Crne Gore, Boke i Sandžaka u Šahovićima kod Bijelog Polja 30. novembra i 2. decembra 1942. godine, donet je zaključak da „na teritoriji buduće države, živjet će Srbi, Hrvati i Slovenci.
Nacionalnih manjina ne može biti!“ Ovom usvojenom zločinačkom zaključkom, bošnjačkim civilima je tada praktično donijeta smrtna presuda!
Odmah posle Konferencije u Šahovićima, prema instrukcijama Vrhovne komande na čelu sa pukovnikom Dragoljubom Mihailovićem, a na osnovu detaljno sačinjenog plana akcije sveobuhvatnog etničkog istrebljenja muslimanskog stanovništva na prostoru Srbije, Crne Gore i istočne Bosne, pod komandom Vojislava Lukačevića i Pavla Đurišića, uslijedio je iznenadni napad 3.000 četnika iz pravca Prijepolja i Bijelog Polja na Badnji dan 6. januara 1943. godine.
Težište napada je bio Bihor, odnosno 33 bjelopoljska sela na desnoj obali Lima. Bilans tog napada je 1.400 usmrćenih bošnjačkih civila u toku nekoliko dana, 400 odraslih muškaraca i 1.000 djece i žena!
U narednih mjesec dana Dražini komandanti su mobilisali 5.500 boraca „s koca i konopca“ iz Priboja, Prijepolja, Nove Varoši, Pljevalja i Bijelog Polja, koji su iskazali spremnost da bez imalo milosti ubijaju muslimansku decu, žene, trudnice i starce.
Dana 5. februara i sutradan, 6. februara, 1943. godine u jutarnjim časovima, počela je druga etapa realizacije detaljnog plana uništenja Bošnjaka u pet srezova: Pribojskom, Pljevaljskom, Fočanskom, Čajničkom i Višegradskom srezu. Dražini vojnici su tada u jednom mahu, za samo 20 dana, od 5. do 25. februara, likvidirali 6.500 do 7.000 bošnjačkih civila!
Čoveku je teško shvatljivo da je neko mogao u toku ove najveće četničke zločinačke akcije u Drugom svetskom ratu, kada je tokom istrebljenja 3.205 Bošnjaka u Pribojskom srezu, da naredi:
„Postupajte i dalje prema već izdatom naređenju. Hvatajte i ubijajte sve muslimane, žene i djecu… Hvatajte tu gubu i sve ubijajte, to je naređenje naših najviših starešina i to moramo izvršavati. Raditi i samo raditi ovih dana to je naša svetinja ovih dana…
Radite i držite zasede i ubijajte sve što vam dođe do ruke. Sada nastaje čišćenje do kraja“! (Istoričar Milan Radanović u publikaciji „Zločini JVuO nad muslimanskim stanovništvom u Pribojskom srezu u februaru 1943.“).
Ovo monstruozno naređenje je izdao Jovan Jelovac, komandant četničke Pljevaljske brigade svom potčinjenom starešini Baju Pivljaninu.
Umesto da izrazi empatiju i ljudsko razumevanje prema narodu koji je masovno stradao od ruku njegovih sunarodnika i zatraži oproštaj od Bošnjaka, kao i sprovođenje spasonosne katarze u svom narodu, Aleksandar Šapić sa predlogom za podizanje spomenika Draži Mihailoviću, priziva njihovo novo uništenje, a sve pod vidom treće po redu osvete u ovom veku, zbog izgubljenog Kosova pre 600 godina i izdaje vere pradedovske.
Posle fijaska Aleksandra Šapića sa predlogom da se izmesti Titov grob iz Beograda, njegovo istrajavanje na podizanju spomenika Draži Mihailoviću je najava kraja njegove političke karijere.
On izgleda nije svestan koje je ogorčenje izazvao kod Bošnjaka, koji su po svemu ravnopravni sa Srbima i svim drugim građanima u ovoj zemlji, čije se partije neće usuditi da u budućnosti sklapaju koalicije s njegovom strankom.
Danas, 29 godina posle rata u BiH, za njega nisu prionule reči „da je Srbima važno da grade dobre prijateljske odnose, čak i bratske, sa Bošnjacima“. (Pokajničke reči Aleksandra Vučića).
Ako nije znao, prilika je da sazna, da je svaki Dražin spomenik i svaki mural Ratka Mladića u Srbiji i Republici Srpskoj prst u oku Bošnjacima i da dira njihove rane.
Zbog Šapićevog izlivanja retrogradnog ekstremnog nacionalizma, revoltirani su i antifašisti u Srbiji, članovi levih i građanskih partija, kao i proevropski orijentisani građani.
Autor je politikolog iz Nove Varoši
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
