Otvoreno pismo mojoj pokojnoj babi

Nisam se baš nešto zamišljao nad tom konstatacijom, sve misleći da baba malo preteruje ili da joj je to neka opšta filozofija ili teorija kao neka lična “Teorija relativiteta” kojom bi se objasnile sve pojave u Univerzumu, to jest u svetu moje babe.

Dobro, prošlo je puno vode Savom i Dunavom od tada, pa malo bolje razumem tu rečenicu iako mi se i dalje ne sviđa, pre svega zbog tog gubitničko pomiriteljskog prizvuka koji potkopava svaki entuzijazam pred tako fatalnom i nepobedivom činjenicom kao što je “Mi smo pogan narod”.

Bavili su se time, naravno, mnogi značajni Srbi, umetnici, istoričari i naučnici i svako od njih je na svoj način skenirao srpski narod i vlasti koje su, umesto da menjaju, koristile mentalne nedostatke srpskog naroda. Setimo se nekih, od Duška Radovića, Milovana Danojlića, Vidosava Stevanovića, Sterije Popovića, Branislava Nušića, Radoja Domanovića, Ive Andrića, Radomira Konstantinovića…

Sjajni ljudi, ali nikako ne mogu da se otmem utisku da su ova imena pokazatelj da je narod iz kojeg potiču nesretan jedan narod. I nikako da se poduhvati i pokuša da razume zašto tu nesreću nosi kao sopstveno najvažnije znamenje. Zašto ne uči od svojih najumnijih, zašto traži laka, a u stvari nemoguća rešenja i zašto vrlo lako odbacuje i traži dlaku u jajetu svakome ko bi nešto učinio da se stvari promene i krenu u nekom dobrom pravcu?

Toliko je to uzelo maha da mi je utisak, a to potvrđuju i mnogi rekao bih pametni ljudi kada komentarišu tekuće predizborne događaje i kada gotovo po pravilu, bez obzira na sve nepodobštine vlasti kao što su nasilje, podmetačine, pritisci policije, otvoreno kršenje zakona i ustava otvoreno kupovanje glasova i podmićivanje našim parama, ne mogu a da se ne zapljunu na opoziciju pa makar opozicioni političari stajali ispred voda za streljanje i zahtevali slobodu za Srbiju.

Kao da je politički život isključivo stranački i kao da nam nije jasno u kakvim uslovima se trči ova trka, pa će sva krivica ukoliko ne budemo zadovoljni pasti na opozicione političare. Gde su u toj društvenoj matrici, recimo, mediji i da li su i novinari makar nezavisnih medija učinili sve da informacije dođu do svih u Srbiji?

Šta je sa sudstvom i tužilaštvom i kome su se oni zakleli pa se kriju iza fironge, gde su univerzitet i ljudi koji bi trebalo da budu nosioci ideja o javnom dobru i prvi suprotstavljeni ovoj već otvorenoj diktaturi.

O policiji već da ne govorim. I u svemu tome, eto slušam danas od Rujevića na jutarnjem program N1 kako opozicioni prvaci i svi uključeni u izbore ukoliko opozicija ne osvoji Beograd treba da se povuku, praktično nestanu.

Probao sam da zamislim tu situaciju u kojoj se odjednom scena pročisti da bi se pojavili neki Rujeviću nepoznati spasioci i uhvatio se za glavu. Prava garancija za potpuni nestanak ove nesrećne zemlje. Možda i treba da nestane, ko zna? Procese ipak nije moguće ni obustaviti ni napraviti dekretom. Neće ovo biti pobeda ili poraz samo opozicije, no svih gore navedenih građana koji bi svoj kukavičluk i konformizam svalili po opoziciji.

Gledao sam to krajem devedesetih a onda taj naš mentalitet početkom dvehiljaditih koji je Zoranu Đinđiću kasapio svaku pogrešnu reč. I to posle dvanaest godina pod Miloševićem, hej. J**la nas izreka moje babe.

Poslušajte pesmu, dragi čitaoče/čitateljko, “Krivi smo mi” Đorđa Balaševića, pa eto ako nismo ništa naučili od velikih pisaca možda nam Đole pomogne da ispljunemo taj gorki ukus poraza i pomognemo jedni drugima. Mislimo jedni na druge, napokon. Nije potrebno mnogo, izađite na izbore i glasajte protiv hulja, prevaranata, korumpiranih nasilnika, dodajte sami. Do pobede.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.