Otvoreno pismo mom drugu Bošku Obradoviću

Dragi Boško,

Da se Hristos rodio one godine kada smo se ti i ja prvi put sreli, sad bi se polako pripremao za svoju misiju.

Hoću da kažem – bilo je davno, tako reći pre Hrista; upoznali smo se u nekoj od predavaonica Filološkog fakulteta, postali smo dobre kolege, ali nikada istinski frendovi.

Ja sam te jeseni iz vojničkih čizama žuljevitim panonskim stopalima ponovo ušao u „starke“ i učio da hodam balkanskim ulicama Beograda, a ti si već tada, sjurivši se ambiciozno sa Ovčara i Kablara, sigurno koračao pločnicima prestonice.

Nosili smo kratku kosu, slušali Obojeni program, Pekinšku patku, Partibrejkerse i Disciplinu, čitali Bodlera i Bukovskog i živeli studentski splin devedesetih.

Pohađali smo redovno kafane i fakultet, to su, sećaš se, bili hramovi naše slobode; noću smo se ponekad sretali u bučnim i zadimljenim sobičcima klubova ili iznajmljenih stanova, a izjutra uglavnom u auli depresivne zgrade na Studentskom trgu, ti si odlazio desno, u prostranu jedanaesticu, ja levo, uskim vijugavim hodnicima do Piramide u podrumu zgrade.

Vreme je prolazilo i ostavljalo svoje pečate rata, siromaštva, straha.

Bili smo ponižavani, izloženi pretnjama, verbalnom i fizičkom nasilju od strane režima.

Putevi su nam se sticajem okolnosti razišli i nisu se više ukrstili; U međuvremenu smo se, svako na svoj način, borili i izborili za kakvu-takvu slobodu u državi u kojoj, istina, nismo rođeni; ti si iz Savlovih uskočio u Pavlove sandale, a potom i u poslaničke šimike, ja sam ostao u svojim „starkama“, naučivši napamet stih – „blaženi koji ne videše a poverovaše“.

Ako mi dozvoliš malo ironije – toliko o konzervativizmu i sudbini.

Povod da ti pišem, da ti javno pišem, nema, naravno, direktno veze sa studentskim danima, Miloševićevim i Šešeljevim vremenima, pa ni sa njihovim pionirima koji su u međuvremenu odrasli, osamostalili se i dočekali svojih pet minuta da oduševljavaju podanike „pokradenim mislima, iza kojih ne stoji ništa osim mržnje, sujete, vlasti“.

Ima, međutim, izravne veze sa tobom, sa tobom kao političkim pastirom jednog prilično brojnog stada koje svoje jaganjce ima i u Novom Sadu, gradu u kome živim i u kome sam na Međunarodni dan ljudskih prava, zajedno sa mladićima i devojkama iz nekoliko opozicionih stranaka i pokreta, učestvovao u akciji prekrečivanja grafita sa simbolima i porukama mržnje.

Pravilno si pročitao – grafiti sa simbolima i porukama mržnje.

Srpski pokret Dveri, čiji si pastir ili papa, nikada nije bio porodica, naročito to nije nakon što je formalno postao politička stranka, a zaklinjanje u hrišćanske vrednosti bila je i ostala samo jeftina populistička varalica, samo bljutav farisejski mamac za lakoverne.

Da nije tako, kao dobri pastir naučio bi svoje stado onome što i sam znaš, a što katkad kao da zaboravljaš: da nije hrišćanski iznositi neistinu ili krivotvoriti istinu, te da neistina odnosno krivotvorena istina može, naročito u nezrelim političkim društvima poput našeg, da prouzrokuje mržnju i nasilje.

Naime, u saopštenju koje je objavila Omladina SP Dveri Novog Sada povodom akcije prekrečivanja simbola i poruka mržnje, a za koje si kao prvi pastir morao da znaš, i verujem da si znao, izneta je notorna neistina da su aktivisti opozicionih stranaka prekrečili državni simbol sloge i jedinstva srpskog naroda.

Istina je, međutim, da je taj simbol sloge i jedinstva srpskog naroda zloupotrebljen, da je bio deo jedinstvene kompozicije grafita sa porukom mržnje – smrt komuni i da je kao deo te celine prekrečen, da je potom zlonamerno istrgnut iz konteksta i spinovan u medijima i na portalima kao prekrečeni simbol nacionalnog jedinstva, nakon čega su našim aktivistima  počele da stižu preteće poruke.

Nije li sporni nacionalni simbol istrgnut iz konteksta kao tvoja rečenica iz izjave o napuštanju strategije bojkota?

I nije li onda saopštenje Omladine Dveri samo drugo ime za bibllijsku parabolu o trunu u oku?

Umesto što si, verujem, podržao, prećutno ili direktno, pisanje i objavljivanje saopštenja u kome je krivotvorena istina, pa čak i da u svemu tome nisi neposredno učestvovao, trebalo je da kao dobri politički pastir svoje stado mnogo ranije naučiš:

da državni simboli kada se (zlo)upotrebe u poruci mržnje postaju simboli mržnje i

rečima apostola Jovana, rečima koje znaš, a koje katkad zaboravljaš:

„Dječice moja! ovo vam pišem da ne griješite; i ako ko sagriješi, imamo zastupnika kod oca, Isusa Hrista pravednika.

I on očišća grijehe naše, i ne samo naše nego i svega svijeta.

I po tom razumijemo da ga poznasmo, ako zapovijesti njegove držimo.

Koji govori: Poznajem ga, a zapovijesti njegovijeh ne drži, laža je, i u njemu istine nema;

A koji drži riječ njegovu, u njemu je zaista ljubav Božija savršena; po tom poznajemo da smo u njemu.“

Dragi Boško, ostavljam i tebi i tvom stadu reči apostola Jovana da ih pažljivo čitate, pa – zašto da ne – da ih kao svojevrsni moto uvrstite u stranački program Srpskog pokreta Dveri.

Nemojte, što reče onaj koji je Put, Istina i Život, onaj čije carstvo nije od ovoga sveta, nemojte, spasenja vašeg radi, „spolja da se pokazujete ljudima pravedni, a iznutra ste puni licemjerja i bezakonja“.

Jer, šta će, dragi Boško, i tebi i tvom stadu vredeti da i naviljke političkih poena steknete krivotvoreći istinu, pa čak i da svu vlast jednog dana u Srbiji preuzmete, ako dušu svoju izgubite.

Nadajući se da će ovo pismo biti primljeno kao dobronamerno, srdačno te pozdravljam.

Autor je poverenik Pokreta slobodnih građana za Novi Sad