Otvoreno pismo Radoša Ljušića ministarki kulture: Čija je kasa u Državnom arhivu Srbije?

Niti je ljudski trpeti, niti pak ćutati, te Vam se zato obraćam javno, uveren, ne samo ja već i mnogi drugi, da je neophodno da znate kako radi jedna ustanova kulture, Državni arhiv Srbije i njen direktor Miroslav Perišić.

Završio sam rukopis „Popisi imovine dinastije Obrenović“, koji zahvataju vreme od 1824. do 1908. godine.

U dokumentima koja sam sakupio, priredio i predgovor napisao, pominju se više kasa (sandučare, gvozdene kase, Verthajmerove kase – dve) u kojima su se čuvale, osim novca i dragocenosti od zlata i srebra, i najvažnija dokumenta: hatišerifi, fermani, berati, ustavi, zakoni, mirovni ugovori…

Jedna od tih kasa sačuvana je i godinama se nalazi u Državnom arhivu Srbije, sve vreme u kancelariji direktora. Pošto je reč, najverovatnije, o kasi kneza Miloša, ili nekog od kasnijih vladara Srbije iz ove dinastije, obratili smo se Arhivu zajedničkom molbom Istorijski arhiv u Čačku i ja 12. marta, potom samo ja, 28. marta, da dozvoli fotografisanje kase ili da pošalje svoju fotografiju, uz nadoknadu usluge.

Dobio sam sledeći odgovor 30. marta: „Povodom Vaše molbe da kasu koja se čuva u Državnom arhivu Srbije fotografišete radi objavljivanja u knjizi ‘Popisi imovine dinastije Obrenović’ obaveštavamo Vas da se kasa nalazi u takvom stanju da joj je neophodna restauracija.

U zavisnosti od dobijenih finansijskih sredstava očekujemo da ćemo restauraciju izvršiti tokom ove godine, nakon čega će kasa moći da se fotografiše.“

Istog dana zamolio sam da mi dopuste da fotografišem kasu u stanju u kom se nalazi, ali odgovor do danas nisam dobio.

Poštovana ministarko, nije nimalo problematično zaključiti da direktor Arhiva neuspelo obmanjuje i mene i izdavača Istorijski arhiv u Čačku, i da se ponaša kao da je ovo njegova a ne narodna i državna ustanova.

Kasu, o kojoj je reč, video sam više puta svojim očima, a i po kazivanju osoba koje u Arhivu rade, ili su radile, nije u lošem stanju i ne zahteva, kao što se vidi iz njihovog odgovora, hitnu restauraciju, iako je stara skoro dva veka.

A i da zahteva restauraciju, pošto je reč o gvozdenoj kasi a ne papirnom dokumentu, njeno fotografisanje ne bi predstavljalo niti pravilo nikakav konzervatorski problem.

Arhiv, uostalom, ne garantuje da će kasu restaurirati do kraja godine, ako ne dobije sredstva.

Pitam Vas, gospođo Gojković:

Ako je kasa oštećena, a znam da nije, zašto se dosad čekalo s restauracijom?

Zašto se tek na moj zahtev do fotografiju kase objavim u svojoj knjizi, takvom kakva jeste, pokrenulo pitanje njene neizvesne restauracije?

Da li objavljivanje knjige, koja je predata izdavaču, mora da sačeka neizvesnu restauraciju?

Ako ja nisam podoban, iako sam pola veka proveo kao istraživač u ovoj ustanovi, zašto se ne izađe u susret izdavaču knjige, Istorijskom arhivu u Čačku, s kojim čini arhivističku zajednicu Srbije?

Bilo bi mi potrebno mnogo prostora da pokrenem neka problematična pitanja ove ustanove, kao što je problem nevraćanja u fondove arhivske građe odnete još u Prvom i Drugom svetskom ratu, zbog čega ste, na moju molbu, dodelili Državnom arhivu Srbije dva radna mesta.

Nadam se da će Vas moje upoznavanje s ovim problemom podstaći da, posle obraćanja javnosti nekoliko kolega, koje sam i ja podržao, preduzeti korake da se ovakvi problemi ubuduće izbegnu.

P. S. Dužnost mi je da Vam skrenem pažnju i na jednu drugu ustanovu, kojoj sam se obratio sa sličnim zahtevom, a reč je o Narodnoj banci Srbije, koja mi je omogućila da pogledam i snimim najstariju kasu koja se čuva u ovoj ustanovi.

Autor je istoričar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.