Otvoreno pismo povodom Rio Tinta i „rudarske kolonije u koju se Srbija pretvara“

Ovo je bitno jer vlast stalno ističe nekakvu ekonomsku korist od Rio Tinta, a zapostavlja opasnosti i to ponekad čini čak i više nego sama kompanija, što znači da javna diskusija o ovome nije objektivna.

Između ostalog, to je bitno jer se u Srbiju već intenzivno ulaže u rudarstvo, a da to nije značajno uticalo na životni standard građana.

Zato bi trebalo da posmatramo drugu stranu medalje i sagledamo štetu koja nam predstoji ukoliko odlučimo da postanemo rudarska kolonija Evrope.

Najpre, u javnosti nije dovoljno poznata činjenica da su se strane investicije u rudarstvo u protekle dve godine naglo povećale – i to šestostruko: prema podacima Narodne Banke Srbije, ulaganja u rudarstvo su skočila sa 118,7 miliona evra u 2021. godini na 704,8 miliona evra u 2023. godini.

Ako stvar gleda na duži rok, recimo od 2014. godine, kada je taj sektor primio 26 miliona evra, onda je skok još dramatičniji jer to znači da su se za 10 godina investicije u ovaj sektor povećale 27 puta.

Ako se ovaj trend nastavi, prevazići će i ulaganja u građevinarstvo (853.400.000 evra u 2023. godini), a potencijalno i prerađivačku industriju (1.152.400.000 evra u 2023. godini) – dve grane u koje stranci najviše investiraju.

Ovo se dešavalo uprkos navodnom otkazivanju projekta Jadar i to je problematično.

Neko će podsetiti da pored Rio Tinta postoje i druge rudarske kompanije koje ulažu u Srbiju, poput Ziđina, Dandija i ostalih.

No, već je objavljeno da je Rio Tinto nastavio da kupuje zemlju u Gornjim Nedeljicama i Slatini u vrednosti od 1,2 miliona evra nakon povlačenja prostornog plana u Loznici.

Danas, nakon što se Rio Tinto ponovo aktivirao u našoj javnosti, nema sumnje da je deo uloženih sredstava došao i od ove kompanije, a pogotovo jer su tada očigledno u toku bile pripreme za nastavak projekta.

Uz to, prema Agenciji za privredne registre, može se za ono malo podataka koji su datirani videti da je „Rio Tinto Exploration Dunav“ uplatio blizu milion evra za istraživanje minerala.

Zato, ako se pogledaju podaci Narodne banke Srbije, Rio Tinto nikada nije ni napustio Srbiju i to je sada jasno.

Granice rasta stranih investicija

Najkraće rečeno, nasamareni smo. Međutim, to što smo nasamareni nije ni najveći problem. Neke druge stvari su još problematičnije i želim ih izložiti kako bi naši sugrađani znali koliki je pravi opseg problema.

Prvo, naš današnji model privlačenja stranih investicija u Republiku Srbiju je iscrpljen i takav je bio već neko vreme. Jedino što tu niko ne želi javno da prizna da je car go i nijedna kompanija ne može to promeniti.

Mi već godinama subvencionišemo razne strane kompanije, plaćamo naše radnike iz državnog džepa, dajemo im zemljište, prećutkujemo prestupe, a sudovi izriču kazne ispod zakonskih granica za zagađivanje reka.

Niz stvari se dešava koje nisu dobre ni za ekonomiju ni za politiku. Strane investicije rastu, dok nam BDP stagnira.

U periodu od 2009. do 2018. godine, udeo stranih direktnih investicija u BDP-u iznosio je u proseku 5,84%, a od 2012. godine taj procenat je rastao do 8,12% 2018. godine, što je, posle Crne Gore, najveći udeo u regionu i šire.

I pored toga, rast BDP-a je bio skroman: 0,8% (2015), 2,8% (2016), 2,0% (2017) i 3,0% (2018). Od tada, strane investicije nemaju dubljeg efekta, a deficit tekućeg računa je ostao konstanta u srpskoj privredi.

Zato se možemo zapitati da li će bilo koja pojedinačna kompanija, pa bila to i Rio Tinto, moći da donese bitne promene?

Da li će 1300 zaposlenih inženjera, geologa i rudara moći da vuče celu ekonomiju? Niko ozbiljan ili trezan ne bi mogao da tvrdi da hoće. Ako ovo nije jasno, zapitajmo se: da li je standard u Srbiji narastao kako su rasle investicije u rudarstvo? Nije.

Da li postoji direktna veza između porasta ulaganja u rudarstvo i blagodeti života širom cele Srbiji, uzduž i popreko, kako nas uveravaju Rio Tinto i Vučić? Nema.

Dakle, daleko od toga da će tako Rio Tinto spasiti srpsku ekonomiju. Da hoće, to bi se već uveliko desilo budući da investicije u rudarstvo već jesu narasle i već generišu poslove.

No, to se nije desilo, a ne bi zapravo bilo ni nepoželjno, jer ako bismo zaista dozvolili da nam rudarenje vuče celu ekonomiju, onda ne bismo trebali da očekujemo nikakve druge izvore rasta. Prema jednom nedavnom istraživanju Ujedinjenih Nacija, zemlje koje su zavisne od jedne grane industrije dolaze u položaj zavisnosti od te grane i postaju dodatno ranjive na šokove poput fluktuacije cena sirovina, u ovom slučaju litijuma.

 „Zelena“ euforija u medijima i stanje na terenu

Kakva je onda realna korist od projekta „Jadar“, a kakva je retorika? Prema studiji Rio Tinta, Srbija će uz indirektne troškove „dobiti“ oko 1,9 milijardi evra i to ukupno, što iznosi oko 3% BDP-a.

Predviđa se oko 25 miliona evra ukupno za opštinu Loznicu, oko 5 miliona evra godišnje za lokalni razvojni fond, stipendije za studente, i slično.

U suštini, efekti će biti lokalno koncentrisani, što jeste pohvalno – ali nije revolucionarno niti će doneti toliku korist celoj Srbiji uprkos retorici Vučića i onih koji ga podržavaju.

Ovo je bitno ponoviti jer su ovi podaci daleko od onoga što se pominjalo u medijima, poput neverovatne cifre od 62 milijarde evra godišnje (što je skoro koliko i celokupni BDP-a Srbije) sa kojom se mahalo nakon izjave Maroša Šefčevića, zaduženog ispred Evropske komisije za takozvani „zeleni dogovor“.

To nije prva laž koja se pojavila u našim medijima, a nije tačna čak ni prema podacima grupacije Rio Tinto. Sudeći po Vučićevoj nedavnoj izjavi da će se sa prodajom električnih vozila BDP dići za 16,5%, možemo zaključiti da verovatno nije ni poslednja.

No, ono što je u celoj ovoj predstavi ostalo nedorečeno je i jedna karakteristika investicija u rudarstvo: što više rastu ulaganja u rudarstvo, to je više štete, otpada i sudskih procesa povodom narušavanja životne sredine i to bi trebalo istaći u prvi plan jer za tako nešto već imamo podatke.

Naime, ako se pogledaju poslednje dve-tri godine, uz porast ulaganja u rudarstvo, porasla je i količina rudarskog otpada – i to skoro za 150%.

Prema poslednjem Statističkom godišnjaku Srbije, u 2022. godini stvoren je otpad koji je porastao za 149,4% u odnosu na 2021. godinu, a ukupno je stvoreno 174,7 miliona tona otpada, od čega je 94,4% rudarski otpad.

U smislu opasnog otpada, 18% tog otpada je kategorizovano kao „opasno“, i nijedna druga grana osim rudarstva nema toliki procenat opasnog otpada.

Ovo ne čudi jer raste i količina ekstrahovanog materijala: sa 107949 hiljada tona 2017. godine na 138251 hiljade tona 2022. godine, što je povećanje od 22% za pet godina.

Istovremeno, resursna produktivnost – to je jedan od glavnih indikatora zelene tranzicije koji pokazuje potrošnju materijala spram ekonomske aktivnosti -je u istom periodu u kom su se investicije u rudarstvo povećale šest puta, a kopanje povećano za 22% opala za 10% sa 41 na 37,2 evra po kilogramu materijala.

To znači da se od 2017. do 2022. povećao protok naših resursa, a da to nije dolazilo iz boljeg domaćeg poslovanja – kao što je i bilo za očekivati. Uz to, svaka druga zemlja bivše Jugoslavije je efikasnija od nas u upotrebi domaćih resursa i ako se pogledaju uporedni podaci EUROSTATA, videće se da smo po tom pitanju zapravo bili najgori na Balkanu.

No, uprkos svemu ovome – rastu količine sirovina koje kopaju strane kompanije, rastu otpada i rastu investicija u rudarstvo, opadanju domaće efikasnosti u upotrebi resursa – standard života širom Srbije se srozava ili stagnira.

Pri tome, pod standard života ne treba uzeti u obzir samo plate (koje rastu i prate inflaciju), već i životnu sredinu – upravo uslove u kojima živimo i radimo, onda potom sve goru kontrolu stranih kompanija, kao i lošu praksu privrednih sudova koji im često omogućavaju da krše propise.

Da prevedemo sve ovo na srpski jezik – prema ovde iznetim podacima, zaista se pretvaramo u rudarsku koloniju na periferiji Evrope.

Autoritarni vlast i razvoj rudarenja litijuma: ima neka tajna ljubav

Pa, zašto se nastavlja sa ovim svim, ako je toliko štetno? Za to naravno postoje očigledni razlozi i takoreći ne moramo puno da kopamo da bismo razumeli interese koji stoje iza Vučićevog interesa za rudarenje u Srbiji.

Vučićeva vlast je, manje-više, počivala na spretnoj igri između stranih sila, koju je nasledio od Tadića (takozvani četiri stuba srpske spoljne politike: EU, SAD, Kina i Rusija).

Ta igra delom je počivala i na nekontrolisanom rastu stranih investicija, odnosno na dodvoravanju stranim kompanijama kako bi se osigurao njihov interes u Srbiji, kao što je slučaj sa Rio Tintom, koji je danas proguran uz podršku nemačkog kancelara Šolca.

Time je SNS svojim glasačima još jednom ponudio iluziju poslova i stabilnosti – iluziju koja, prema podacima, postaje sve providnija, jer očigledno ne može da nadoknadi nedostatke Vučićeve vlasti.

Kažem iluziju, jer je to na duži rok, kao što je pokazano, bilo bez efekta na širem planu.

Taj širi plan je bitno sagledati i u slučaju litijuma. Jer, Vučićeva priča o ekonomskoj koristi od litijuma je deo šire priče o proizvodnom lancu električnih automobila, koji počiva na istoj logici privlačenja stranih investicija čije granice su već dotakle plafon.

Da je u pitanju ista logika koju je SNS koristio i do sada, potvrđuje i to da je 22. jula počela probna proizvodnja električnih automobila u Kragujevcu, uz podršku Vučića, koji je izjavio da je država za to dala subvenciju „Stellantisu“ u iznosu od 48 miliona evra. Opet se izdvajaju subvencije za kompanije čiji profiti će ići van Srbije.

Štaviše, ovaj pristup će se još više produbiti ako Rio Tintov partner „InoBat“ izgradi fabriku baterija jer će se tada verovatno ostvariti Vučićev san da zaokruži čitav lanac proizvodnje, od litijuma do baterija i automobila i tu se može pretpostaviti da će na delu biti ista priča sa subvencijama i korupcijom kao što je to bio slučaj do sada.

A to je slučaj jer je, uz kineske proizvođače auto-delova koji takođe dolaze u Srbiju, ekonomski stub SNS-ove vlasti u stranoj auto-industriji, a u električnim automobilima Vućić vidi uslov za nastavak svog autoritarnog režima.

Ovde imamo apsolutni spoj zelene tranzicije i autoritarizma. Zato nijedna strana investicija u našu zemlju, ma koliko velikim ciframa se gađali, ne može izbeći kolonijalan položaj u koji Vućić gura Srbiju.

I zato one nikada neće zameniti nedostatak planiranja, domaćih investicija, domaće stabilnosti, domaćeg razvoja i stabilnog upravljanja državom – jer počivaju na tome. Strane investicije ne mogu zameniti državu, ma koliko neki očigledno pokušavali da to izvedu. Naprotiv, mogu je (u ovom slučaju i doslovno) potkopati.

Tehnologije kojima odgovaraju diktature

Viđeno očima Rio Tinta, investicija u litijum mogla bi se opisati izrekom: „Dala baba dinar da uđe, dala bi dva da izađe, ali ne može.“

U stručnoj literaturi postoji pojam „tehnološkog momentuma“ (autora Toma Parka Hjuza, mada ga koriste i ostali), koji opisuje situaciju u kojoj neki investitor uloži toliko sredstava u razvoj projekta da, iako se taj projekat pokaže zastarelim, ne može više da izađe iz trke i sve više uvlači društvo u tu trku, stvarajući sve veće i štetnije društvene posledice.

Za razliku od Rio Tinta, čak i američki investitor i karikaturni kapitalista Ilon Mask odbacuje litijumske baterije, a među hemičarima je već dobro poznato da natrijum-jonske baterije ili baterije na vodonik predstavljaju budućnost.

Ekonomski istoričar Adam Tuz smatra da je Rio Tinto izuzetak u okviru globalne zelene tranzicije, upravo zbog toga što se drži litijuma „kao pijan plota“ uprkos alternativama, a to čini jer ne može da odustane budući da je u tu investiciju utučen ogroman kapital njegovih akcionara.

Zbog svega toga se sve više i više razvija taj „momentum“ zavisnosti od srpskog litijuma i sada se kompanija nalazi u situaciji gde mora sve više i više da investiraju kako bi se izvukla iz propasti milijardi evra vrednog projekta. Taj Rio Tintov „momentum“ vuče i Vučića i naše društvo u status rudarske kolonije Evrope.

Na kraju, taj status sa sobom nosi određene posledice po naše društvo. Pored onih fizičkih, najopasnije bi bile i pravne posledice, jer je način na koji je Rio Tinto ponovo uveden – uz podršku Šolca i zaraćene Evrope kojoj će litijum biti potreban ne samo za električna vozila nego i za vojne svrhe, a koristiće se verovatno i u fuzionim reaktorima koje trenutno razvijaju zemlje poput Francuske u okviru evropskih naučnih konzorcijuma – potencijalno otvara nova vrata neokolonijalizmu.

Ovo bi moglo dodatno učvrstiti mutaciju naših pravnih sistema ka selektivnoj upotrebi zakona i eksproprijaciji u korist kompanija, a na štetu javnosti i to će nas dodatno razlikovati od Evropske unije u pravnom smislu (mislim na Zakon o stranim ulaganjima, projekte koje Srbija određuje kao „posebne“ projekte od nacionalnog značaja, pa vlada može arbitrarno da im dodeli sredstva, i na spajanje naše vlasti sa privrednim sudovima koji često osiguravaju da sve prođe na štetu građana).

Da je ovo realna opasnost govori i to da spoj između autoritarnih režima i litijuma u Srbiji nije nov; slični spojevi su postojali i u Portugalu između premijera Antonija Koste i kompanije „Savannah Resources“, kao i u Čileu između Hulija Poncea Leruea, Pinočeovog nećaka, i litijumske kompanije „SQM“.

Svuda, taj „momentum“ stranog investitora u litijum natera da razvije interes za saradnju sa lokalnim moćnicima, a ti lokalni moćnici koriste svoju moć da mutiraju pravne sisteme i praksu u interesu rudarske kompanije, obično u zemljama svetske periferije.

Ovo je kulminiralo u Šolcovoj poseti, a Vučić igra svoju igru rudara Srbije savršeno.

Zato je bitno da vidimo na kojem smo mestu na tom putu ka kojem je krenuo i koliko smo daleko odmakli. Jer, prema ovde iznetim podacima, proces postajanja rudarskom kolonijom je već počeo.

Koliko će on u tome odmaći pre nego što mu se stane na put, zavisiće od građana i građanki Republike Srbije – drukčije rečeno, od svih nas zajedno.

Autor je naučni saradnik pri Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, član mreže „Kina, pravosuđe i razvoj“ pri Oksford Univerzitetu u Velikoj Britaniji, spoljni saradnik Transnacionalnog instituta u Amsterdamu u Holandiji, kao i član Zeleno-levog fronta u Srbiji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.