Ova godina je sušta suprotnost prethodnim

Doduše, možda bi bio pisan u nešto svečanijem tonu jer ove godine dočekali smo značajan jubilej: navršilo se sedamdeset godina od usvajanja Evropske konvencije o ljudskim pravima, kojom su proklamovana osnovna ljudska prava i slobode i način njihove zaštite.

Mi smo pristupili konvenciji 2004. godine i od tada je ona sastavni deo i našeg unutrašnjeg prava.

A ove godine je usvojen i Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu novorođene dece za koju se sumnja da su nestala iz porodilišta u Republici Srbiji. Poseban značaj ovom zakonu daje činjenica da je njim propisano formiranje posebne komisije vlade čiji je zadatak da prikuplja i obrađuje sve podatke koji se nalaze u posedu relevantnih subjekata. Međutim, ovaj zakon propisuje i to da navedena komisija može obrađivati podatke o ličnosti samo po dobijenoj saglasnosti poverenika koji je dužan da po zahtevu komisije odluči u roku od pet dana.

I to bi sve bile važne vesti i predstavljale bi suštinu teksta poverenika.

Na kraju bi sledio zaključak poverenika o aktuelnoj situaciji u oblasti ljudskih prava koja štiti.

Sve to bi bilo da je 2020. godina po svemu bila uobičajena godina, jedna u nizu. Ali, ova godina ne samo da nije bila takva već je bila sušta suprotnost svim prethodnim godinama, njihova negacija.

I, umesto da se i ove godine razmišlja o tome kako što efikasnije zaštititi proklamovana ljudska prava, našli smo se u situaciji da razmišljamo koja ljudska prava i slobode ograničiti i u kojoj meri.

Ali, novonastala situacija nije samo dovela do ograničavanja pojedinih prava i sloboda već i do toga da se ljudska prava i slobode nađu međusobno suprotstavljeni i da vlasti moraju da biraju kojem pravu će dati primat u odnosu na neko drugo pravo.

I tako se biralo između: bezbednosti i zaštite života i zdravlja i slobode kretanja, prava na bezbednu i zdravu radnu sredinu i zaštite privatnosti…

Tako se i poverenik našao u situaciji da mora da odmerava između prava na dostupnost informacijama od javnog značaja i činjenice da nema dovoljno medicinske opreme i da ju je nemoguće nabaviti, kao i između zaštite podataka o ličnosti zaraženih osoba i prava svih drugih da budu informisani o svemu što može uticati na njihovo zdravlje, pa i o tome ko je zaraženi u njihovom radnom kolektivu.

Ovde se nije radilo o zaštiti prava uopšte već o zaštiti jednog od dva ili više suprotstavljenih prava. Jedino je neprikosnoveno pravo na život pošto iz njega proističu sva druga prava i slobode.

I zato: dajmo prednost pravu na zdrav i bezbedan život, a kada to jednom ostvarimo, ponovo ćemo nastaviti izgradnju naše građevine ljudskih prava i sloboda do maksimalnih granica.

Međutim, dok ovo traje kako traje, ne smemo pristajati da nam neko ovu nenormalnost potura kao „novu normalnost“, jer normalnost ne može biti „stara“ ili „nova“, već je ili ima ili nema.

Zato što kada se jednom gubitak dosegnutih prava počne prihvatati kao „nova normalnost“, lako ćemo doći u situaciju kada ljudska prava nisu ni postojala.

Toliko od ovog poverenika o ljudskim pravima u ovoj godini. Možda će biti onih kojima se ovaj tekst neće svideti, ali kakva godina takav i tekst.

Ipak, u nadi da sve teške priče imaju srećan kraj, iako su im pojedina poglavlja tužna, do skorog srećnog kraja pozdravljam sve sa podsećanjem na reči velikog pesnika: „Nijedno zlo nije dovijeka.“