Ovakvoj državi su potrebni preparirani građani

Predstavnici Plenuma saopštili su i to da se pobuna nastavlja, ali da ona sada samo menja svoju formu. Sve to je deo izlazne strategije studenata Plenuma posle odbijanja da se uvaže njihovi početni zahtevi vezani za smanjenje iznosa školarine i druga bitna studentska pitanja. Tehnički gledano, dakle, može se govoriti o neuspehu pobune. Ali, sa drugog stanovišta, ovo se ponajmanje može tumačiti kao neuspeh studenata. Neki neuspesi dostojniji su poštovanja i važniji u simboličkom smislu, shodno svojim proklamovanim ciljevima i naporima da se oni ostvare, od pojedinih prividnih uspeha, posebno onih ostvarenih korištenjem državne mašinerije. Ceo ovaj događaj, njegov tok, delovanje obe suprotstavljene strane, i trenutni rezultat, izneo je na svetlo dana, ili bar još jednom potvrdio, brojne indikativne stvari vezane za stanje u Srbiji. Navedimo samo neke od njih: položaj i važnost studenata u srpskom društvu, stepen solidarnosti i apatije, načine funkcionisanja vlasti da se održi trenutno stanje, intelektualnu klimu, posebno u okviru univerzitetskih krugova itd. Iako je studentska pobuna, naizgled vezana za zahteve i interese samo jedne grupacije srpskog društva, ovaj događaj se sasvim sigurno može sagledati i kao nešto od mnogo veće važnosti.

Studenti su se hrabro i artikulisano suprotstavili jednom uhodanom mehanizmu kakav je Univerzitet. Ali, jasno je da je u ovom slučaju Univerzitet bio samo predstraža, a da je prava adresa njihovih zahteva bila država, odnosno načini njenog aktuelnog funkcionisanja. U svemu tome, ključni zahtev koji je Plenum ispostavio, za državu svakako najskandalozniji i najopasniji, bio je taj da se smanje školarine, odnosno da one budu u visini tri minimalne plate. To je pre svega socijalni zahtev, ali u nekom širem smislu i politički. Njegovim prihvatanjem „pojeftinilo“ bi studiranje, odnosno bilo značajno olakšano studentima i njihovim roditeljima, a samo obrazovanje dostupnije širim slojevima. No, ova država nije „ona od pre“, iz Titovog vremena, koja je studentima omogućavala besplatno ili povoljno školovanje, svim građanima besplatnu zdravstvenu zaštitu i sl. Pored toga, za državu postoji i opasnost udovoljavanja ovakvim zahtevima jer se time narušavaju pravila igre koja su već dugo samorazumljiva i ne podležu preispitivanju. Drugim rečima, prihvatanjem studentskih zahteva u ovakvom obliku uveo bi se opasan presedan u ekonomskom pogledu i zato je jasno zbog čega je ovakva država nužno morala odgovoriti na ovakav način. Ona pre svega mora, u apsolutnom smislu, održati način kreiranja politike „odozgo nadole“, te i dalje držati pacifikovanim pasivne čekaoce boljeg života, a nikako podsticati da oni budu aktivni učesnici koji se bore za širenje opsega dostojnijeg i kvalitetnijeg života. Kada bi sve društvene grupe koje čame i grcaju u zapećcima današnjeg srpskog društva postavile slične zahteve ka budžetu kao studenti (u državi gde svi nameti mogu jedino da se povećaju, a nikako da se smanje) i kada bi istrajale u tome, vrlo brzo bi se uzdrmala i srušila piramida zasnovana na interesnoj povezanosti uskog sloja ljudi, političkih stranaka i krupnog kapitala, čiji „malter“ sačinjava korupcija i besramno arčenje državnih para. Zato su ovakvoj državi potrebni isključivo „preparirani“ građani, u okviru toga i studenti, koji rajinski trpe, povinuju se uhodanim pravilima igre i ništa ne traže. Trebaju joj i radnici koji pristaju da žive u gotovo dikensovskim uslovima, trebaju joj beskrvni sindikati koji se tobože bore za interese radnika…

Vlada i Univerzitet su se pobuni suprotstavili klasičnim legalističkim argumentima: skandalozan je upad, blokada, nasilje, onemogućavanje drugih studenata da prate nastavu, ugrožena je regularnost semestra, plenumaši nisu legitimno izabrani, ne predstavljaju nikoga, postoji studentski parlament… U dosta stvari taj legalizam pokazao je neodoljive sličnosti sa mašinerijom za ocrnjivanje i gušenje studentskih protesta iz Miloševićevog vremena, uz veoma problematičnu reakciju rektora. Odbijajući pomenute optužbe za sličnost sa miloševićevskim metodama i državom, odgovarano je da je sada sve drugačije jer je ovo „ipak demokratska država“. O tome bi se, naravno, moglo naširoko govoriti, posebno o pitanju da li je sve to samo parola koja treba da pokrije činjenicu da u toj demokratiji danas imamo na delu svojevrsni teror države nad većinom svojih građana (partizacija države, skandalozne odredbe radnog prava, efikasno održavanje atmosfere beznađa…). U svetlu toga, a kada je reč o samim metodama studentskog Plenuma, koje su toliko kritikovane, možemo se zapitati: Da li su oni trebali svoje zahteve sročiti u formi apela i poslati mejlom na adresu Vlade Srbije? Kako drugačije delotvorno ispostaviti neki zahtev u zemlji gde se ništa ne rešava ukoliko se ne pribegne ekstremnim merama, blokadama i sl., a i tada jedva i, po pravilu, polovično? Ovakav studentski način borbe, naglašeno aktivistički, bio je zapravo jedini mogući efektan odgovor na visok stepen njihove zapostavljenosti i izrabljivanja. Time su studenti Plenuma pokazali svoje nepristajanje na pravila koja se nude kao racionalna, a po svojoj suštini su zapravo devastirajuća i nikako u interesu većine građana Srbije. Ta pravila deo su karambola koji su napravili političari, predstavnici domaćeg krupnog kapitala i predstavnici MMF-a, a u tom karambolu kugle na kraju udaraju isključivo po građanima. To nije ništa drugo već organizovana „iracionalna racionalnost“ (From) gde se sve nastoji predstaviti kao racionalno, legitimno i sa strategijom, a u stvari je u interesu samo malog dela društva, pa je upravo zbog toga nešto par exellance iracionalno. Nasuprot tome, suštinu studentskog protesta nisu činili iracionalnost i nasilje, kako se htelo predstaviti, za razliku od ranijih akcija desničarskih grupa, koje su takođe odgovor na sveopštu besperspektivnost, ali čije se nezadovoljstvo pokazuje kroz destrukciju koja ne vodi nikuda. Studenti Plenuma su, slično studentima u Zagrebu, kao i građanima – „okupatorima“ Njujorka i drugih svetskih gradova, deo novog aktivizma i nepristajanja na političku i socijalnu pasivizaciju, kojim se ujedno otkrivaju i proklamuju nove definicije politike, racionalnosti i demokratije.

Studenti, bili oni angažovani ili ne, vrlo dobro znaju u kakvoj državi žive i šta ih čeka. Angažovani deo ove populacije rekao je, tokom protesta, bar na jednom punktu – „Ne pristajemo!“ Zato je ovaj pokušaj vredniji od svih programa političkih stranaka i njihovih šarenih laža. Sve bi verovatno bilo bitno drugačije da je odziv studenata bio većih razmera. Govoreći o izostanku šire podrške, članovi Plenuma naveli su da je, u okolnostima represije nad njima, bilo jasno da je nemoguće dopreti do većeg broja njihovih koleginica i kolega, kako bi zajednički mogli da se izbore za dostupnije i kvalitetnije obrazovanje. Ali, čini se da bi s tim, čak i u boljim okolnostima od onih u kojima su delovali predstavnici Plenuma, išlo veoma teško. Najpre, nema sumnje da većini današnjih studenata, razumljivo, nedostaje iskustvo političko-socijalne borbe, što bi podrazumevalo i artikulisanost i istrajnost koja je krasila, recimo, studentske proteste 1996/7, kao i 2000. godine. Pored toga, utisak je da njihov prioritet nije briga za promenu opšteg društvenog konteksta, već pre plan da se u tom kontekstu, kakav god on bio, nekako „snađu“. Studiranje je put do diplome, a diploma donosi nadu da će se nekako zaobići dugo čekanje na birou rada, naravno uz pomoć, jer „tako to ide“, veza, članstva u političkim strankama i ostalog što se nalazi na repertoaru neregularnog društva kakvo je srpsko. U odnosu na takvu sitno-kalkulativnu strategiju, studenti iz Plenuma, sa svojim blokiranjem fakulteta, bivaju doživljeni kao neprijatelji jer su, makar i na tren, prepreka ostvarenju pomenutih ciljeva.

Od studeni Srbije predstavnici Plenuma pokušali su se skloniti na fakultete, ali im ni tamo nije bilo baš toplo. Pored izostanka podrške većeg broja studenata, uočljiv je bio i izostanak podrške značajnijeg broja univerzitetskih profesora. Neki od njih ne samo da nisu dali podršku, već su i vređali studente, pa čak i fizički nasrtali na njih. Izostanak podrške profesora uopšte ne treba da začudi. Oni su tihi pobednici tranzicije, ne glavni, istina, ali u ovim okolnostima neko ko je u sasvim dobrom položaju i time veoma sklon konformizmu. Za vreme Miloševića bili su skrajnuti, može se reći i poniženi, ali sada, ako se sudi po finansijskom tretmanu, mogu biti veoma zadovoljni. No, to njihovo zadovoljstvo vezano je značajnim delom upravo za nezadovoljstvo studenata, jer se u dobroj meri plaća iz studentskih džepova, odnosno iz džepova njihovih roditelja. Pokazalo se da uprave fakulteta nisu baš tako nesnalažljive da ne bi iskoristile mogućnosti transformacije „hramova znanja“ u svojevrsne sofisticirane kompanije sa solidnim profitom. Otuda, recimo, upisne kvote bez ikakvog osluškivanja potreba tržišta rada i potpuni tajac pred komercijalizacijom znanja i opadanjem kvaliteta studiranja.

U situaciji kad njihovi zahtevi nisu dočekani blagonaklono ni od strane profesora ni od strane kolega studenata, posebno ne od strane Univerziteta i Vlade, uz priličnu nezainteresovanost medija da se udube u suštinu ove pobune i izveštavaju bez senzacionalizma, studenti Plenuma nisu objektivno mogli postići više. Oni, zaista, nisu predstavljali nikog. Izuzev sebe samih. U tome je njihov uspeh. Uprkos studeni Srbije.

Autor je učesnik studentskog protesta 1996/97. i doktor etike iz Novog Sada