Ovce i soliteri – sudar svetova

Verovatno, da predsedniku nije prijalo pominjanje Novog Beograda kao administrativnog centra Jugoslavije.

Ili pominjanje 200.000 akcijaša, koji su ga dobrovoljno gradili (Jer akcija ni jedno ni drugo nije „srpsko“). Međutim, prošle 2023. godine ova Gradska opština je Svečanom akademijom, obeležila 75 godina od početka izgradnje Novog Beograda.

Za tu priliku sam, kao učesnik u izgradnji (uz podršku Udruženja učesnika ORA i volontera Srbije), štampao knjižicu sa 18 priča posvećenih gradu i ljudima koji su doprinosili jačanju i osamostaljenju ove opštine („LJUDSKI VEK NOVOG BEOGRADA – SUDAR SVETOVA“).

Izdvojio sam jednu od njih i prilagodio za Vaš list. Verujem da će te, povodom Dana Novog Beograda 11. aprila, objaviti ovaj tekst.

Time bi obradovali građane, koji će ove godine u velikom broju učestvovati u obeležavanju dana svoje opštine.

****

Nije slučajno što je od početaka izgradnje Novog Beograda na peščarama bežanijskog atara bilo bezbroj uzbudljivih događaja, nesporazuma pa i otvorenih sukoba. Bežanijski domaćini nisu sa odobravanjem prihvatali nasilno oduzimanje svojih bašti i njiva.

Nisu bili saglasni ni da se ukida njihova – Bežanijska opština, koja je ih je štitila. LJudi su bili u stalnoj neizvesnosti.

Nagle i nametane promene bile su uzrok i njihovih čestih međusobnih neslaganja i sukoba.

Hvatalo se za gušu, a bilo je i slučajeva potezanja oružja.

Patnje meštana Bežanije i nesuglasice sa državom u vezi nepravednog zaposedanja njihove zemlje trajale su i još traju.

Gradnja višespratnica i solitera tik uz njihove bašte i na njivama teško su prihvatali.

Seljacima su smetali i soliteri, jer su im zaklanjali zrake izlazećeg sunca ili pojačavali promaju.

Buka autobusa je plašila decu i uznemiravala stoku.

Useljavanje u novosagrađene solitere donosilo je bezbroj uzbuđenja i novim stanarima.

Smetao im je smrad svinjskih obora, mukanje stoke prilikom odlaska na ispašu ili topot konja i vriska jahača za Vrbicu.

Jednog prepodneva Petar Macura je iz Vinogradske ulice, u koju se prisilno preselio, terao je stado ovaca na stogodišnjem gumnu uz Savu.

Ugažena staza vodila je pored tek useljenog solitera u naselju „Ivan Ribar“.

U jednom momentu, Petar je začuo piskav ženski glas: „Seljačino, što si doterao te ovce uz soliter, da se… i piš….“?

Petar podiže pogled i na trećem spratu ugleda ženu kako na terasi, otresa ćebad. Zadrža rukom bušan šešir,
nasleđen od deda, pa uzvrati: „gospođo oficirušo, nisam ja doterao ovce pod tvoj soliter, nego su tebe u tom sanduku dogurali do naše staze.

Moji ovde žive tri veka a ti i tvoj soliter ni tri meseca. I ljut, podviknu na tri pulina ovčara, da požure ovce.

Isti Pera jedno pre podne je automobilom došao do ovčeg gumna.

Čuvar mu se odmah požali da jedna od ovaca, još od sinoć kunja.

„Ne jede, ne pije ni vodu ni mleko. Pera pogleda ovcu i kao za sebe reče „nije za čekanje..“.

Otvori gepek, ubaci ovcu u kola i pravo na Vetrinarski fakultet.

Unese ovcu na rukama do dežurne ambulante i položi je na klupu u čekaonici. U ambulanti nema veterinara.

Proveri susednu prostoriju, nema ni sestre.

Obiđe ceo sprat – nikoga.

U tom trenutku jedna tetkica, sa kofom i četkom u ruci, pokaza mu prstom na gore – na drugom su spratu.

Pera uznemiren, u čizmama i sa onim šeširom, na drugom spratu naiđe na krcatu salu medicinara za stočne bolesti. Sjatili se i uzdižu na prste kao u bioskopu.

Pita Pera prvog na koga je naišao u belom mantilu – šta se dešava?

Ma ništa.

Dobili smo novi kompjuter. Uključuju ga ali ima problema. Gleda Pera – tri metalna ormara i oko njih nekoliko sedih glava.

Sve doktor do doktora.

Progura se nekako i ugleda prepozna veterinara, koji mu je i ranije lečio ovce. Ovaj se brecnu kada ga Pera kucnu po ramenu. „Šta je čoveče“?.

Doktore, ovca – merinka, nije joj dobro. I ovde si me našao, prostreli ga doktor očima“.

Pera, uporan kaže: „doktore, dok vi pregledate moju ovcu, ja ću da pustim ovaj računar u rad“.

Zajapuren, doktor ga odmeri od bušnog šešira do ukaljanih čizama. „Mani se čoveče“.

Pera vidi, vrag odneo šalu pa iz novčanika izvadi Potvrdu – ovlašćenje, da je visoko kvalifikovani tehničar za IBM kompjutere.

Doktor se izmače i samo reče – „gde je ovca?“ „Ispred ambulante na klupi“.

Pera, skide šešir i progura se do kompjutera. Kada se doktor, posle dvadesetak minuta vratio na dugi sprat, iz daljine je začuo buran aplauz, uz uzvike „bravo…bravo…“ Sreli su se na sred dugačkog hodnika.

Doktor reče: „Ovca je u redu, dao sam joj inekciju“.

Pera, navlačeći šešir na čelo takođe će, kratko: „kompjuter je u redu – resetovao sam ga…“.

I još zapita: „doktore koliko i gde da platim za ovcu“.

Doktor iskreno zagrli Peru i reče: „nosite ovcu i sutra dođite kod direktora da Vam platimo servis kompjutera – ali se pristojno obucite“.

Autor je diplomirani ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.