Ovo nije Amerika

Tim pre, jer se radi o stavovima jednog od najuglednijih naučnika-stvaralaca u Srbiji, koji možda mogu biti od pomoći domaćoj naučnoj javnosti u periodu nakon odluke vlade da poništi objavljeni konkurs za izbor novih naučnih projekata.

Dakle, prof. dr Petar Miljanić, koji je časno zvanje akademika stekao u najproduktivnijem stvaralačkom i životnom dobu, pričao je da mu se svojevremeno učinilo da srpski naučnici malo pišu i nedovoljno afirmišu svoja istraživanja i naučni potencijal Srbije, pa je se, pri nekoj reviziji akademijske legislative, snažno založio da pri prijemu novih članova važno mesto dobije i objavljivanje rezultata istraživanja u referentnim svetskim naučnim časopisima. Po modelu SANU, nažalost, krenula je cela naučna zajednica i, govorio je on, nakon dvadesetak godina, naučni prostor u Srbiji „osvojili“ su istraživači sa referencama u časopisima, a broj naučnika-stvaralaca tipa Žeželj, Hajdin,… sebe nije pominjao, sveo se na neprimereno mali broj. Gorčinu i kajanje nije krio.

A sad da se vratimo u ovo vreme u kome se naučno-istraživački potencijal i učinak istraživača u RS određuje, isključivo, pomoću brojčanih indikatora (M, T, h,…) koje je utvrdilo nadležno ministarstvo. Teško je jasno precizirati koju stvarnu i upotrebnu snagu ima svaki od tih indikatora, jer su „posvećeni perfekcionisti“ indikatorsko bodovanje naučnika pretvorili u prave male istraživačke zahvate. Provera i validacija ovih indikatorskih bodova zahteva mnogo vremena zato što je pouzdanost ulaznih podataka, uvek, pod znakom pitanja. Kad naletite na nekog istraživača sa veoma „naježenim“ naučnim indikatorima, pod uslovom da pobedite početnu impresioniranost i da strpljivo i analitično sagledate njihovu strukturu, možete se naći u situaciji da zaključite da su oni, ne tako retko, građeni na „opštim mestima“, klanovskim dam-daš kružocima, i na „pisanim naučnim sastavima“ iza kojih ne stoje ozbiljniji istraživački ili razvojni rezultati.

Jednom sam prisustvovao elaboraciji našeg mladog istraživača koji je kao i mnogi otišao za poslom u SAD, i koga je jedan naš bivši ministar nauke bio doveo da nam drži slovo o vrednovanju istraživačkih rezultata i projekata. Mlad, poletan i preduzetan zalagao se za još kompleksnije i detaljnije naučne indikatore i objašnjavao neke svoje „savremene miligramske naučne vage“ i detaljno strukturirane procedure za vrednovanje naučnih doprinosa. Ispričao nam je, valjda da bi dao veći značaj svojim predlozima, da se bavi razvojem trodimenzionalne televizije i da je tim s kojim radi baš pre neki mesec dobio finansijsku podršku vlade SAD za realizaciju projekta na tu temu. A kakvi su bili kriterijumi pri vrednovanju istraživača i tog vašeg projekta, pitali su ga zainteresovani? On se, sećam se, malo štrecnuo pa ispričao da se u Americi ne vrednuju istraživači i projekti kao u Srbiji. Tamo, elaborirao je on, istraživački tim pismeno opiše ideju projekta, planirane rezultate i njihove potencijalne upotrebne karakteristike, sačini detaljan biznis plan, itd., i dostavi ga nadležnoj vladinoj agenciji. Recenzentski bord te agencije prouči dostavljeni elaborat, prodiskutuje ga, proceni izvodljivost i aktuelnost i, ako je preliminarna ocena zadovoljavajuća, pozove istraživački tim na razgovor. Ako recenzentski bord, nakon svega, stekne povoljan utisak o projektu i istraživačima, agencija posle nekog vremena donese odluku o sklapanju jednogodišnjeg, probnog, ugovora koji podrazumeva izdvajanja relativno skromnih novčanih sredstava agencije, i realizacija može da počne. Po isteku probnog ugovora, recenzentski bord agencije procenjuje vrednost i kvalitet ostvarenih rezultata i ocenjuje da li projekat zaslužuje da bude nastavljen i finansiran u punom iznosu u narednom srednjeročnom periodu. Pa dobro, kad je tako u Americi, sećam se, pitali su ga prisutni, zašto predlažete da mi u Srbiji „naučnu dlaku delimo uzduž na trinaeset delova“. Mladić se tada najednom zbunio, malo porumeneo, i nakon nekoliko iskidanih rečenica ispalio: „Pa ovo nije Amerika!“

I, stvarno, kad pogledamo realne razvojne doprinose naučnoistraživačkih projekata koje je u poslednjih tridesetak godina finansiralo nadležno ministarstvo za nauku, videćemo da mi, zaista, nismo Amerika, i da joj se u tom smislu nećemo približiti, nasuprot naporima pojedinaca i istraživačkih timova koji su uz enormne napore iznedrili po neki pažnje vredan razvojni rezultat. Razlog za to nije samo u više nego skromnim sredstvima koja za istraživanja izdvaja vlada RS, već i u važećem nerazvojnom konceptu vrednovanja rezultata istraživanja, koji, umesto na kreaciju i razvojnu materijalizaciju naučnih istraživanja, usmeravaju istraživače da što masovnije objavljuju tzv. sci-radove i da troše veliko vreme na „negovanje“ odnosa sa kolegama u uređivačkim odborima sci-časopisa, radi „ježenja“ svojih M, T, h,… naučnih indikatora i podizanja svoje citiranosti.

Autor je profesor univerziteta