„Ovom zemljom upravlja narod“, reče Vučić i ostade živ

Vučić se zahvaljivao prisutnima na jedinstvenoj podršci koja treba da spase Srbiju iako bar polovina na tom skupu bila prinudno.

Jedna rečenica iz Vučićevog hvalisavog govora iznenadila je sve pažljive posmatrače, sve koji umeju da misle i zaključuju.

Ona glasi: „Ponosan sam što kod nas ne upravljaju ambasadori i šefovi drugih zemalja; ovom zemljom upravlja narod“.

To reče i ostade živ. Čujte, ovom zemljom upravlja narod! A taj narod je on i vlada u skladu sa čuvenom izrekom Luja 14 „država to sam ja“.

Čime to upravlja ovaj narod kad je ovo država jednog čoveka koji donosi ne samo kapitalne nego i najsitnije odluke od onih da država plati Partizanove dugove, da odredi ko će biti predsednik Fudbalsko saveza, kako će se zvati autoput…

Ne znam da li je Aleksandar Vučić, kao „najbolji student Pravnog fakulteta u Beogradu“, čitao Platona, ali je očigledno da se upravlja prema najvažnijim stavovima iz njegove „Države“.

Platon kaže da narodu ne treba prepustiti da odlučuje jer to bila plovidba bez kormilara. Zalaže se za neku vrstu diktature. Naglašava da svako i u ratu i u miru mora živeti tako da se stalno obazire na vođu, da se uvek ugleda na njega i dozvoli mu da on vodi i u najbeznačajnijim poslovima, da stoji kad mu je to naređeno, da maršira, kupa se, jede (prema M. N. Đurić, 1967). Većeg uticaja spoljnog determinizma na čoveka od ovoga koji je iskazao Platon ne može biti.

Sve čovekove unutrašnje sile i posebnosti se potiru. Pojedinac je onoliko dobar koliko je podređen vođi, koliko se ugleda na njega iako su ljudi uvek različiti po mogućnostima, naklonostima, interesovanjima.

Težnja Aleksandra Vučića ka monolitnosti je očigledna. A „mono“ je jedan, što znači da je monolitnost jedinstvenost, nedeljivost. Ima li tu mesta za razlike, za drugačija mišljenja od onih za koja se zalaže vođa?

Kad Vučića nema razlike između mase i naroda. On traži masovnu podršku. A pretpostavka da je svaki pojedinac (na primer član SNS) prihvatio ideologiju stranke, ako SNS uopšte ima ideologiju, da bi stranka bila jedinstvena.

U toj jedinstvenosti pojedinac gubi svoj identitet. On prihvata identitet stranke kojoj pripada. Funkcioniše kao poluga i mehanizmu čiji su svi elementi podređeni cilju koji je odredio vođa. Tu se gube lična uverenja. Pripadnost masi poništava slobodu izbora jer je izbor unapred određen.

Tu deluje tzv. Jungova kolektivna svest koje ujedinjuje mnoge energije, a pojedinca čini bezimenim. Postavlja se pitanje koliko su ličnosti oni pojedinci što su na „skupu nade“ nosili zastave, transparente, izvikivali parole, a koliko su glasnogovornici stranačkog mehanizma.

Vučiću, ipak, treba da bude jasno da je „skup nade“ bio neizdiferencirana socijalna masa i da podrška koju je tu dobio nije tako sigurna. A kad krenu kola niza stranu teško ih je zaustaviti. Protestni skupovi građana imaju daleko veću specifičnu težinu od „skupa nade“ jer učesnici nisu došli pod prinudom.

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.