Ozdravljenje zdravstvenog sistema Srbije

Jedna od konstatacija koja se mogla čuti jeste da sve siromašnijem stanovništvu Srbije treba obezbediti adekvatnu zdravstvenu zaštitu, pri čemu je uloga države od ključnog značaja. Situacija je naročito alarmantna ako se posmatra kroz prizmu prosečnog penzionera koji od penzije od oko 200 evra, za pregled (kompjuterska tomografija) kod privatnika, treba da izdvoji 100 evra. Dodatnu opasnost predstavlja neoliberalni poredak koji nije zaobišao ni Srbiju, a čiji se zagovornici zalažu za nastavak privatizacije zdravstvenog sistema zbog, navodno, (ne)održivosti tog sistema… Činjenica je, takođe, da srpski zvaničnici poručuju da ćemo, za nekoliko godina, biti lideri u regionu u oblasti zdravstva. Kao neko ko je obišao veliki broj bolnica i medicinskih ustanova ne samo u regionu, već i na drugim kontinentima (SAD, APEK, Azija, EU…), mogu da zaključim da region Balkana, bar kad je reč o standardu pružanja zdravstvenih usluga, i nije neka referentna kategorija.

Drugi, rekao bih znatno veći problem, predstavlja podatak da se broj novih lekova i medicinskih sredstava, iz godine u godinu, dramatično povećava. To praktično znači da se kvalitet života pacijenata podiže na viši nivo, ali preduslov za to je da mogu sebi da priušte te lekove. S druge strane, demografska slika ukazuje na sve starije stanovništvo, ali i na ohrabrujuće procene kad je reč o očekivanoj dužini života. Ne treba zanemariti ni podatak da tzv. bejbi bum generacija stiže na red za penzionisanje. Ako se zna da su penzioneri, tradicionalno, najveći korisnici zdravstvenih usluga, nameće se pitanje ko će te usluge lečenja da obezbedi? Srpski zvaničnici poručuju – država! To, na prvi pogled, zvuči ohrabrujuće, ali ako za zdravstvo sada izdvajamo više od 10 odsto BDP-a (dva odsto iznad OECD proseka), logično je zapitati se iz kojih izvora će biti obezbeđena dodatna sredstva neophodna da se bar održi dosadašnji nivo pružanja usluga zdravstvene zaštite. To je, osim korupcije u zdravstvu, jedno od ključnih pitanja. Nesporno je da se populističkim merama zdravstveni sistem može održati na sadašnjem nivou, ali će to ići na uštrb kvaliteta. Zato je realno očekivati dodatno stimulisanje dobrovoljni zdravstvenog osiguranja. O svemu tome treba dodatno razmisliti, imajući u vidu aktuelno Poglavlje 28 „Zaštita potrošača i zdravlja“, ali i odredbe vezane za saradnju sa Svetskom trgovinskom organizacijom, koja, podsetimo, ne dozvoljava monopolsku poziciju države u oblasti zdravstvenog osiguranja, insistirajući na zaštiti konkurencije kroz ista pravila igre za sve učesnike na tržišta!

Preporučuje se endogena teorija ekonomskog razvoja, koja posmatra naš privredni sistem introspektivno i omogućava dodatne investicije u sektor obrazovanja i nauke, ali ciljano i svrsishodno… Predlaže se otvaranje centra za nacionalni razvoj i inovacije i ukazuje na neophodnost usvajanja regulative koja pruža zakonski okvir za „negovanje“ inovativne delatnosti. To, između ostalog, znači da stopa kliničkih i drugih in vitro istraživanja treba da bude podignuta na viši nivo – broj kliničkih studija trebalo bi da se kreće od 300 do 400 godišnje umesto sadašnjih 100. Procenjuje se da se od kliničkih studija može ostvariti profit od oko dva do četiri odsto bruto domaćeg proizvoda, što bi moglo da se reinvestira u razvoj zdravstva. I in vitro istraživanja nose ogroman potencijal koji sa kliničkim studijama može da obezbedi i do 500 miliona evra godišnje. Da ne pominjemo sekundarne benefite za naše istraživače i zdravstvo uopšte. Treba razmotriti i koncept zdravstvenih zadruga, posebno u kontekstu privatizacije zdravstvenog sistema jer se time stvaraju uslovi za efikasniju zdravstvenu zaštitu građana.

Autor je doktorand ekonomije i strukovni specijalista medicine