Ozonizacija Er Srbije

EU sada dozvoljava i dokapitalizaciju i državnu pomoć i Srbija će to iskoristiti. (Aleksandar Vučić, predsednik Srbije, TV Pink 18. 4).

Probaćemo da posebno jačamo Er Srbiju, koja nas je spasila i hiljade i hiljade naših ljudi dovezla iz inostranstva. Šta bismo radili da nemamo tu kompaniju, tonu pomoći su doneli iz Kine, Rusije, SAD, celog sveta. (predsednik Vučić, RTS 14. 4).

Dva puta u četiri dana predsednik spominje nacionalnu avio- kompaniju o kojoj se u poslednje vreme u državnom vrhu ćuti dok ceo svet meri težinu krize koja je naterala najveće kompanije da parkiraju kompletnu flotu i počnu da zbrajaju milijarde evra gubitaka.

Šta je navelo šefa države da gurne Er Srbiju u žižu javnosti? Da li su gubici toliko veliki da ugrožavaju njeno poslovanje? Da li predsednik priprema teren za masivno upumpavanje državnog novca u Er Srbiju? Da li šalje SOS signal Etihadu, kao manjinskom partneru, da pomogne?

Ili samo pokušava da izleči Er Srbiju ozonizacijom po ugledu na lečenje virusa koje upražnjava vlasnik jedne TV stanice?

Kao i većina kompanija i Er Srbija parkirala je flotu i od 19. marta povremeno vozi zalutale turiste i gastarbajtere i medicinsku opremu, što je predsedniku države poslužilo kao marketinški šlagvort da je proglasi nacionalnim herojem bez čijih bi letova, maltene, pomrla cela zemlja.

Sudeći, međutim, prema novouspostavljenim standardima, domaći avio-prevoznik ubraja se u najrizičnije kompanije s malim šansama da preživi pandemiju čak i uz obilno državno „osnaživanje“. Loši parametri poslovanja Er Srbije koji ukazuju na krah su: visoki dugovi, visoki operativni troškovi, poslovanje s iznajmljenim avionima, nepotrebno veliki broj zaposlenih…

O razmerama gubitaka se javno ne govori. Samo je ministarka saobraćaja Zorana Mihajlović 8. aprila rekla da su trenutni direktni gubici Er Srbije veći od 40 miliona evra.

Zatim je prognozirala štetu od 120 miliona evra ukupno za avio, drumski i rečni saobraćaj i nagovestila da bi vrednost štete mogla biti i 700 miliona evra ukoliko se pandemija nastavi. „Er Srbija će se zbog aktuelne situacije oporavljati dugo, a štete će se meriti i sledeće godine“, upozorila je ministarka.

Država je i do sada iz budžeta presipala desetine miliona evra u poslovni bilans Er Srbije kako bi prikazala da uspešno posluje.

Domaći avio-prevoznik proteklih godina nije mogao da zaradi „ni za vodu“, a ne zna se kako će tek biti u mesecima kad nema nikakvih prihoda. Kompanijsko saopštenje o lanjskom poslovanju (29. januar), u kome ima svih drugih podataka samo ne o finansijskom rezultatu, podstiče strahove o gubicima. Zato predsednik Srbije poručuje da je država spremna da dodatno osnažuje Er Srbiju.

Pokušaj predsednika da unapred opravda državne subvencije, tezom da „to rade i svi drugi u Evropi“, očajnički je pokušaj da po svaku cenu održi mrtvaca na ozonu.

Za razliku od Er Srbije, sve druge evropske kompanije, koje zbog korona krize traže pomoć svojih država, pre krize nisu poslovale s gubicima i nisu dobijale subvencije. Dakle, razlika između evropskog i srpskog iskustvu je drastično različita. Jedina sličnost mogla bi da se napravi s propalom kompanijom Alitalija, koja je nacionalizovana sa oko 600 miliona evra i svedena na četvrtinu onoga što je nekad bila.

Vlada se odlučila na ovaj potez pošto se Etihad zbog svojih problema povukao iz vlasništva firme i ostavio je na cedilu.

Srbija bi, kao većinski vlasnik, mogla da ima sličan problem s Etihadom, koji do sada nije pokazao nikakvu spremnost da pomogne u „dodatnom osnaživanju“ Er Srbiju.

Etihad je i pre korona krize bio u velikim problemima, pa je početkom februara za milijardu dolara prodao 38 aviona investicionom fondu KKR i lizing kompaniji Altavwe ErFajnens.

Za sada nema ni naznaka da bi Etihad, recimo, mogao da reprogramira dva kredita koje je 2015-2016. godine Er Srbija uzela od fonda EA Partners BV (u vlasništvu Etihada). Prvi kredit od 56,5 miliona dolara dospeva u celosti na naplatu ove godine, a drugi od 63 miliona dolara iduće godine. Nema sumnje da će te kredite morati da vrati država.

Država će morati da se pojavi i kao garant koji će umesto Er Srbije plaćati lizing aviona koji ne lete a prave troškove. Domaća avio-kompanija u svojoj floti drži jedan širokotrupni, 14 uskotrupnih i šest turboelisnih aviona. U troškove ne spada samo zakup, već i osiguranje, održavanje, tehnički pregledi, redovna zamena delova… što nisu mali troškovi. Prema podacima o najnovijem (oko Nove godine) zakupu dva Erbasa i dva ATR-a, Er Srbiju mesečni zakup jednog A320 košta 650.000 evra (osam miliona godišnje), a ATR-a 200.000 evra.

Predsednik Srbije pokušao je da dematerijalizuje značaj Er Srbije za državu, objašnjavajući kako je nemerljiv njen patriotski doprinos povratku „hiljade i hiljade naših ljudi iz inostranstva“ i pitajući se „šta bismo radili da nemamo tu kompaniju“ da preveze medicinsku pomoć (prevoz je platila EU). Odgovor je jednostavan – deset puta bi bilo jeftinije da je Srbija iznajmila od, na primer Rajanera, avione za te namene.

Uostalom, Mađarska i Bugarska nisu ostavile na cedilu svoje građane u inostranstvu i nisu ostale bez uvoza medicinske opreme zato što nemaju državne avio-kompanije.

Predviđanja stručnjaka ukazuju bar na dve činjenice koje će loše uticati na buduće poslovanje avio-kompanija. Prva je da će avio-prevoz drastično poskupeti.

I drugo, biće smanjen, ako ne i potpuno ukinut, dugolinijski saobraćaj o čemu svedoče odluke nekoliko najvećih kompanija da trajno parkiraju širokotrupne avione. I tu ne pomažu izlivi marketinškog populizma kako će Er Srbija „dobiti još bolje uslove na JFK aerodromu“. Slabašno svetlo na kraju tunela moglo bi da se pojavi kad i ako EU odluči da otvori šengenske granice.

O tome se vodi debata u kojoj ima pristalica zatvorenog neba nad Šengenom sve do jeseni.

Ni najave otvaranja beogradskog aerodroma „odmah posle 1. maja“ neće Er Srbiji doneti rast prihoda ako šengensko tržište ostane zatvoreno. A letovi za Moskvu, Minsk i Abu Dabi ako se i uvedu, praviće veći trošak od prihoda.

Najžešći odgovor predsedniku i najneprijatniju istinu od osnivanja Er Srbije saopštio je – ministar finansija Siniša Mali. Hvaleći se kako je Srbija jedina zemlja koja je besplatno vratila svoje građane kad je počela epidemija, ministar je 23. aprila doslovce rekao „da je to koštalo na desetine miliona evra i da je delimično zbog toga uništena Er Srbija“.

Dakle, istina je da je Er Srbija uništena. Ako je to tačno, pitanje je kako osnažiti nešto što je uništeno?

Svaljujući deo krivice za propast nacionalne avio-kompanije na nevoljne putnike ministar Mali poslužio se jeftinom prevarom – taj prevoz sigurno nije koštao „desetine miliona evra“.

Istorijski niska cena goriva i odluka agencije Eurocontrol da ukine takse za prelet aviona značajno su oborile cenu letova, pa sada prosečan let od 2,5 sata u jednom smeru, po računici komercijaliste u avio-saobraćaju, jedva prelazi 10.000 evra. Uostalom, da ne bi bilo nagađanja ministar finansija mogao bi da navede tačne iznose po svakom letu. Iz tih podataka jasno bi se videlo da prevoz turista i gastarbajtera nije mogao ni delimično da uništi Er Srbiju.

Zna ministar finansija šta je stvarno uništilo Er Srbiju, ali ćuti. Ako bi progovorio, teško bi optužio sebe i „šefa“, koji i posle izjava svog ministra finansija nastavlja sa ozonizacijom: „Zaposleni Er Srbije ne moraju da brinu za svoj posao i plate, jer će država pomoći“ (B92, 25. 4).

Autor je novinar