Ozonska rupa u kolektivnoj svesti

To su građani koji i ovih dana imaju manje briga, a više vremena, pa prate i ono što se događa na sporednim frontovima, ili u pozadini, tamo gde se raspravljaju pitanja koja možda nisu presudna za pobedu nad koronom, ali za život posle nje sigurno jesu.

Od pre neki dan srpska javnost raspravlja i o tome zašto ni dr Predrag Kon niti ostali lekari iz štaba nisu oštrije reagovali na promociju ozonske terapije vlasnika Pinka Željka Mitrovića.

Sve u vezi s tom promocijom je apsurdno i obeshrabruje svaki komentar, pa mi to što sam medicinski laik i što nije moje da govorim o razlici između prave medicine i nadrilekarstva dođe kao olakšanje. Uostalom, najvažnije je već rečeno, protivljenje ovom opasnom lakrdijaštvu već su uputili mnogi doktori izvan kriznog štaba, a ako nekoga zanimaju poreklo, evolucija i ostale nepodopštine paramedicine svakojake sorte, preporučujem članak Alekseja Kišjuhasa od pre više od godinu dana („Pljačkaši zdravlja“, Danas, 2. 2. 2019).

Ali da se vratimo na pitanje odsustva reakcije medicinskog kriznog štaba na ovu isceliteljsku paradu. U čemu je tu problem, zašto doktore ne ostavimo na miru da rade ono što su započeli?

Pa ako već i odluče da prokomentarišu nešto od ove srpske zadružne medijske scene, ne moramo odmah da ih dočekujemo „na nož“ i da uz to još do u miligram vagamo njihovu stručnost, poštenje, hrabrost i koješta drugo. Tačno je, odavno nama nije sve potaman, ali ne mogu ovi naši lekari baš od svega da nas izleče; a ako ćemo pošteno, nisu ni dužni.

Nije ovaj mega-rijaliti prikaz tretmana ozonom od strane Željka Mitrovića pitanje za medicinsku struku, to je politički problem prvog reda. Danas se na dnevnoj bazi svakojake gluposti „kače“ po ličnim Jutjub kanalima, ali nije i ne može biti dužnost lekara da se tome javno protive.

Isto mora da važi i za budalaštine koje se plasiraju na privatnim televizijskim kanalima u Srbiji; to što ove televizije imaju nacionalnu pokrivenost (neke i nadnacionalni uticaj), to nije pitanje za doktore.

Uzmimo primer ministra zdravlja dr Zlatibora Lončara, koji je o navedenom „ružičastom“ performansu govorio afirmativno („Poštujem Željka Mitrovića što se nije sakrio… „).

Sa stanovišta struke, njegova izjava je potpuno ništavna, pa je tako treba i čitati, uostalom, ministra veoma malo ljudi uopšte posmatra iz medicinske perspektive. Međutim, ako znamo da je Lončar ovo rekao kao ministar, to je onda društveno poražavajuća izjava jednog srpskog političara, bez obzira koliko je on sam više poslušan nego uticajan.

To što danas sve – ali bukvalno sve – može da se plasira s vladajućih televizijskih kanala i s korica režimskih novina predstavlja nesagledivo dubok problem.

Njegovo dno dna se nalazi ispod nivoa Marijanskog rova, a na njemu leži medijski talog čiji je ovaj poslednji paramedicinski show off vlasnika Pinka samo najmlađi deponat – tanka skrama preko debelih naslaga od sličnih nepodopština koje su se kontinuirano taložile od Miloševićevog vremena do danas.

Koliko građana Srbije je osetilo barem ličnu nelagodnost kada su na takvim kanalima osobe vređane po nacionalnoj ili bilo kakvoj drugoj osnovi? Koliko je bilo onih kojima su zasmetale najneotesanije priče polusveta o rektorki najvećeg univerziteta u zemlji? A koliko se nas barem postidelo zbog pisma Željka Mitrovića upućenog akademiku Teodoroviću, koje je kao poslanica čitano na Pinku?

Odgovore na ova pitanja ne zna niko, ja imam utisak da većina i dalje sve ćutke prihvata. Oguglali smo, sve ovo tako dugo traje, pa su i mnogi pristojni ljudi pomislili kako je normalno.

Možda su naprednjaci ovaj sistem poltronskih medija usavršili do perfekcija, ali ga oni nisu izmislili. Poznato je da su i Marić i Mitrović uvek, čak i za vreme Đinđića, uspevali da dođu do svog dela društvene misije i da im nikada nije išlo loše.

Zbog pijeteta i poštovanja prema ubijenom premijeru neću citirati njegovu izjavu o tada aktuelnoj „polemici“ (i s navodnicima to je eufemizam na kvadrat) između Željka Mitrovića i profesora Čedomira Čupića. Reći ću samo da su i tadašnji verbalni i literarni napadi vlsnika Pinka imali istu matricu i isti vokabular kao i danas, pa ipak ni tada nije bilo nedvosmislenih osuda s političkog vrha.

Koreni ovog problema, dakle, ne mogu da se pripišu Vučiću, ali može (i mora) to što se stablo tog korova danas toliko razgranalo i što niko ne zna šta ćemo s tom štetnom biomasom kad ova diktatura prođe.

Vučić je taj koji je ovim medijima dao aktuelni premer svih društvenih vrednosti, koordinate dobra i zla, patriotizma i izdaje, ali i odgovore na pitanja poput: ko je stručnjak, a ko amater, šta je lepo i pristojno, a šta ružno i nevaspitano, i tako dalje. Nije strašno što Željko Mitrović nekoliko dana zamajava Srbiju ozonskom pričom, muka je to što su on i kompanija dobili trajnu tapiju da rade na stvaranju ozonske rupe u kolektivnoj svesti ovog naroda.

Pošto će sve ovo da se nastavi, ono što nam sleduje na planu masmedija neće biti zakasnelo (a nužno) prosvetiteljstvo, poput Kišjuhasovih tekstova, već samo sve crnja i gora društvena zatucanost koja diktaturi samo ide naruku.

Srbija će možda nestati zato što je sve manje dece i što mladi sve masovnije odlaze u svet, ali će budući istoričari pogrešiti ako u tome ne budu videli uzroke i u ovom medijski kontrolisanom zaglupljivanju u mraku od neznanja i neukusa.

Završavam primerima koji samo izgledaju kao digresija, a nisu.

Test za vozački ispit u Kanadi sadrži pravilo da ukoliko se u vožnji dogodi manji incident, recimo da neko u odnosu na Vas nije poštovao pravo prvenstva, ili se loše prestrojio i „presekao“ vam put, ili da se dogodilo suprotno, da ste Vi bili onaj koji je pogrešio – ali uz uslov da je sve proteklo bez ikakvih posledica – ni vi ni drugi vozač nikako ne bi trebalo da gledate jedan ka drugom, već samo da mirno produžite dalje.

„Never make an eye contact“ – doslovno kaže pravilo.

Stvar je jednostavna: naučna istraživanja su pokazala da je većina normalnih ljudi u stanju da zbog najmanje sitnice izgovori veoma ružne reči nekome koga prvi put vidi u životu, a posle ružnih reči obično dolaze i ništa manje ružna dela, zato su oni koji donose normative rešili da tome stanu na put, makar u saobraćaju.

Svako ima barem nekoga u inostranstvu, ja imam šuraka koji živi u Vindzoru i koji mi je ovo ispričao; za mene je to bila slika društva kroz koje svako novo znanje lako prelazi put od mesta stvaranja do socijalnog potpalublja.

U Turkmenistanu nemam nikoga, ali sam pre neki dan pročitao da je tamo za vreme Saparmurata Nijazova, poznatog i kao Turkmenbaši (vladao od 1985. do 2006), pored ostalih apsurdnih stvari iz njegovog prebogatog diktatorskog asortimana, važilo čak i to da je njegova knjiga pesama „Ruhnami“ bila deo obaveznog štiva za pripremu vozačkog ispita.

Kojem smo od ova dva društvena modela bliži, na to odgovorite sami.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU