Pacijent u središtu pažnje

Zdravstveni radnici rade iznad svojih mogućnosti, fizičkih i psihičkih snaga, uz izuzetno mala primanja. Kako tehnologija napreduje tako se doktori i sestre sve više opterećuju. Dobro je praćenje pacijenata pomoću informacionih sistema, ali ne i vrednovanje našeg rada. Naš rad se može meriti našim znanjem, stručnim nivoom, iskustvom, doprinosom povećanja rejtinga ustanove, zadovoljstvom pacijenata, uspehom izlečenja, smanjenjem smrtnosti, a u preventivi smanjenjem morbiditeta, pa čak i brojem pacijenata koje smo ambulantno pregledali i vodili kroz stacionar, ali nikako kroz sistem fakturisanja. Mi nismo radnici u fabrikama i naš rad se ne može meriti učinkom po principu broja odlivaka, u našem slučaju fakturisanih usluga, koje su usled nesavršenosti tehnologije često i pogrešni. Na sekundarnom i tercijarnom nivou princip kapitacije zarada je nemoguć i ne smemo dozvoliti da zaživi. Na primarnom nivou broj pacijenata koji gravitira određenom lekaru može biti merilo njegove zarade, što je i zaživelo.

RACIONALIZACIJA: Uslovi pod kojima radimo su veoma teški – lekara i sestara ima malo, nedovoljno da se pokriju dežurstva pogotovo u uslovima urgentne medicine i intenzivnih nega, gde je rad i najteži. Ne želimo valjda da nam zdravstveni radnici obole i ne dočekaju penziju, jer ko će onda da nas leči. Takođe, ima izvanrednih mladih ljudi koji treba da se zaposle i što pre počnu usavršavanja. Da bi se to ostvarilo, mora se smanjiti nemedicinsko osoblje koje se zapošljavanjem preko veza neracionalno povećalo, čime se neosnovano troše ionako mala sredstva RFZS.

U penziju treba da idu svi oni koji imaju bar jedan uslov, a ne da im se produžava radni staž. Uredbom o koeficijentima u skladu sa stepenom stručnosti isključujući postojanje zdravstvenih saradnika, osim onih koji su u direktnoj vezi sa pacijentom, ukidanjem stimulacija bilo koje vrste, ukidanjem upravnih odbora, i plata nadzornim odborima izvršiće se racionalizacija u korist boljih zarada lekara i ostalih zdravstvenih radnika, kao i sredstava potrebnih za savremeno lečenje naših pacijenata. Racionalizacija u zdravstvu uključuje i adekvatnu podelu rada među ustanovama, čime se sprečava prekomerno trošenje.

ORGANIZACIJA: Organizacija je najvažnija za dobro funkcionisanje zdravstva. A za dobru organizaciju na svim nivoima ključan je izbor kompetentnih rukovodilaca. Postoje ljudi sposobni za organizaciju i oni za haos, zato se moraju poštovati objektivni, a ne lični aršini, jer radi se o životima ljudi, pa ako to nije najvažnije, šta onda jeste. Presudno je važno da pacijent već pri prijemu dođe na pravo odeljenje prema indikacijama. Ne smeju se odeljenja popunjavati unapred zakazanim vezama, a kasnije neadekvatna patologija smeštati na druga odeljenja. Deviza bi trebalo da bude – odmah, na pravo mesto i brzo rešavanje problema.

U organizaciji zdravstva treba olakšati pre svega pacijentima. Organizacija ambulantnih pregleda po principu da pacijent ne mora tako često da se upućuje u tercijarnu ustanovu ukoliko nema značajnog pogoršanja bolesti, već da se rešava u primarnoj zdravstvenoj zaštiti (vratiti Savetovališta za dijabetes!). Ovako, pacijent čeka jako dugo na pregled u dva nivoa zaštite , ništa ne dobija u kvalitetu lečenja, a tercijarne ustanove se pretvaraju u Domove zdravlja. Kada ne bi bilo toliko pacijenata, bez problema bi svi bili zakazani u periodu od mesec dana. Primarna zdravstvena zaštita mora mnogo više razvijati kućno lečenje i patronažnu službu, posebno kada je reč o starijoj populaciji koja je daleko brojnija i palijativnom lečenju bolesti koje su u ekspanziji.

KOMPETENTNOST RUKOVODIOCA: Nekompetentan čovek na pogrešnom mestu uništava i sebe i društvo oko sebe, jer ne može da rešava probleme. Kriterijumi izbora moraju da budu upravo kompetentnost, stručnost, iskustvo, odnos prema pacijentima i sposobnost razrešavanja problema bez stvaranja panike, negativne energije, loših međuljudskih odnosa, zastrašivanja, osećaja neizvesnosti, nepravednih kažnjavanja jednih, a propuštanja krupnih grešaka i nesposobnosti drugih.

Sve se to odražava na zdravlje zaposlenih i pacijenata koji su naše jedine prave sudije. Najbitniji je holistički pristup pacijentu, jer onaj ko se pretvori u gledanje samo jednog organa nikada neće biti dobar lekar. Psiha i telo su neraskidivo povezani i o tome treba voditi računa. Jer, ne zaboravimo, psiholozi kažu da sve počinje zastrašivanjem, koje se pretvara u bespomoćnost, a ova u depresiju, što dalje vodi u bolest. Zato gradimo „zdravo zdravstvo“ pa ćemo imati i zdrave zadovoljne ljude.

Autorka je internista endokrinolog, profesorka Medicinskog fakulteta i nekadašnja ministarka zdravlja