Pacovski špajz

Svi koji su nekada živeli u inostranstvu znaju da svaki dolazak, svaka poseta zemlji u kojoj smo odrasli otkrije nešto novo.

Ponekad je to vezano za nas, večite putnike namernike koji smo u svakom povratku u nekoj meri zaglavljeni u očigledno neprolaznoj oluji koja bije na pola puta između Srbije i sveta i koji smo zbunjeni razlikama koje su nekada izgledale pomirljivo, da bi nas potom iskustvo naučilo nečemu vrlo drugačijem.

Ponekad je to nešto o našoj porodici. Zapitamo se imamo li i dalje samo jednu, na koju smo navikli? I još važnije – da li je to za nas i za našu prvu porodicu dobra vest? Onda, da li odjednom više prijatelja možemo da izbrojimo tamo u svetu?

Pa onda, zbog čega nam se tako često čini da su nas u svetu svuda više poštovali nego u sopstvenoj zemlji? I zašto se kroz onu oluju uvek lakše i brže prođe kada se ide u pravcu Srbija-svet nego u obrnutom slučaju?

Znam šta mislite – vi koji nikada niste živeli u inostranstvu ili možda čak ni putovali (zbog čega mi je izuzetno žao i nadam se da će vam se u životu pružiti više prilika za to) – vi sada mislite – kakvo prosipanje pameti, kakva patetika. Ali, molim vas, ipak pročitajte ovaj tekst do kraja.

Mislim da nikada nije bilo važnije da Srbija koja je ostala i Srbija koja je otišla bolje poslušaju jedna drugu, pogotovo zato što je ova druga sve veća, zbog čega ni jedna ni druga nisu srećne.

To što će na neki čudan način nekakva velika, iseljena Srbija, ipak postojati, negde jako daleko od Srbije koja je ostala, baš je tužna, pretužna, poražavajuća i bolna, gotovo karmička (za one koji veruju) činjenica.

Nije li ovo najstrašniji koliko i najjasniji odgovor svima nama koji smo dozvolili da nas do danas vode političari koji su nekada sanjali o velikoj Srbiji? Ti isti ljudi danas se iz toplih skupštinskih sala, sa sastanaka brojnih odbora za ovo i ono, iz svojih memljivih partijskih prostorija po seoskim zajednicama, smeju odlazećoj Srbiji.

Cinično nam kažu da slobodno idemo ako nam se ovde ne sviđa i ako nismo srećni. Šta ako smo mi koji smo otišli u stvari ta velika Srbija koju su oni oduvek želeli? Šta ako smo mi ta velika Srbija, koja je iz godine u godinu sve više dovoljno velika i daleka kako bi u ovoj maloj Srbiji oni i njihovi naslednici mogli sve nesmetanije da se razmeću svojom moći i bogatstvom?

Moja hipoteza je da je velika Srbija i dalje najveći san i najvažniji plan istih političkih zmija, hijena, najveštijih među njima, koji su danas tu gde jesu, jer su nagrađeni za uspeh u onome što je od početka bila njihova namera.

Mi, iz dijaspore, u stvari se svaki put vraćamo u malu Srbiju, za koju žele da ostane njihov mali, pacovski špajz u kom niko neće smeti da im se suprotstavlja. Prevarantsko okno, raj za hijene i njihove sitne političke sluge i džeparoše, secikese i utvare bez ličnosti, karaktera i stava.

Pacovski špajz u kojem gazduju njihove male, sitne duše, karikature karaktera odavno uverenih da za njih nema sreće bez takve male, uplašene, siromašne Srbije – i u pravu su. Oni samo u takvom špajzu mogu biti to što jesu.

„Mogu li i dalje biti srećan u Srbiji?“, pitanje je koje sam sebi postavio u svakoj od brojnih poseta svojoj zemlji proteklih godina, vraćajući se iz Engleske, Hrvatske, Katara, Ugande, Južne Koreje, Brazila… Mogu da napišem toliko odgovora koje sam sebi pokušao da objasnim, ali ako ću biti potpuno iskren, u srcu svih tih pokušaja da sebi odgovorim na to pitanje stoji jedno najjasnije  – ne znam.

Možda zato što se nikada nisam zaista vratio. Možda zato što sam kod svakog povratka sebe već pripremao na novi odlazak. Možda zato što, isto tako, odgovor ne znaju ni moji brojni prijatelji koji žive u svetu, kada pričamo o tome možemo li ponovo biti srećni u Srbiji.

U jedno sam, ipak, malo više siguran. Povraci za sve nas imaju smisla, ako ništa, a onda zato što uvek saznamo nešto novo – o sebi, o prijateljima, o porodici, o Srbiji, o svetu u koji smo otišli.

Ostanak verovatno ima još više smisla, ali samo pod jednim uslovom – Srbija ne može ostati malo, pacovsko okno za ratne profitere, špajz političkih secikesa, raj za prodane duše i poslušne partijske sluge u svim sferama društva. Mi u takvom okruženju verovatno ne možemo biti srećni. Ja sigurno ne mogu.

Ostanak ima najviše smisla ako ćemo zajedno da teramo oluju koja bije na granici između Srbije i sveta i ako ćemo – još jednom – da im uništimo snove o velikoj Srbiji.

Autor je publicista iz Novog Sada