Pad inflacije – stvarnost ili želja

Otkako se inflacija, posle niza godina, ponovo povampirila, bilo je više procena u pogledu njenog daljeg kretanja, koje se, nažalost, nisu pokazale tačnim. Inflacija je uporno rasla, da bi u martu dostigla 16,2 odsto, što je više nego duplo u odnosu na evropski prosek.

U aprilu je pala na 15,1 odsto, što je, uz još neka ohrabrujuća kretanja (kretanje izvoza u dosadašnjem periodu ove godine, manja inflaciona očekivanja, pad svetske i evropske inflacije, i sl.) procenitelje ohrabrilo da izađu sa ovako optimističkom procenom. Što bi se reklo, iz njihovih usta u božje uši.

Pre osvrta na ovu procenu, da kažem da je ovde reč o zvaničnoj inflaciji koja u sebe uključuje, kako neko duhovito reče, i rast cena šina za metro, a ne o inflaciji koju svakodnevno doživljavaju građani, posebno oni koji veći deo svojih primanja troše na dobra i usluge, čije su cene porasle bar dvostruko više od rasta zvanične inflacije.

Cene dobara i usluga najzastupljenijih u svakodnevnoj potrošnji odlučujuće će usporiti pad zvanične inflacije. Zato ima razloga za sumnju u iznetu procenu brzine pada inflacije, te otud ovakav naslov teksta.

Inflacija s kojom smo ušli u ovu godinu obara potrošnju na nivo koji preti da svede rast bruto domaćeg proizvoda (BDP) ispod prošlogodišnjeg od 2,3 odsto. Obično se misli da pad potrošnje obara inflaciju.

Ne mora da znači, i neće. Pad privredne aktivnosti, pri istim fiksnim troškovima, znači rast ukupnih troškova proizvodnje po jedinici proizvoda i usluga, a to znači i rast prodajnih cena. Pad privredne aktivnosti zbog pada domaće potrošnje može se zaustaviti rastom izvoza, na što i NBS računa u svojoj proceni, a rast troškova privrednog subjekta, recimo, smanjenjem opterećenja zarada porezima i doprinosima.

Ništa od toga nije realno. Iako su početni izvozni rezultati povoljni, konačnim ne idu na ruku stagnacija pa čak i recesija kod naših glavnih spoljnotrgovinskih partnera, niti naša natprosečna inflacija i sadašnji kurs dinara. Smanjenje poreza i doprinosa na zarade otvara problem punjenja budžeta, što zahteva redukciju nekih budžetskih rashoda.

Ako to nećemo da ne bi smanjili budžetsku a time i ukupnu domaću potrošnju, moramo se dodatno zadužiti za pokriće većeg budžetskog deficita. A rast javnog duga je, inače, već u zaletu, što znači i rast troškova kamata na te dugove. Ako bi želeli da usporimo rast javnog duga, mogli bi da smanjimo javne investicije koje, inače, finansiramo, uglavnom, iz kredita. To bi usporilo rast javnog duga ali i rast BDP-a. Dakle, bio bi to, što se kaže, dobitak na ćupriji a gubitak na mostu.

Isto je i sa rasterećenjem zarada. Ako smanjenje poreza i doprinosa ode na povećanje neto zarada, to će povećati tražnju ali neće smanjiti troškove isplatioca zarada, te nema, neposrednog, usporavanja inflacije po tom osnovu.

Okreni, obrni, šanse za procenjeni pad inflacije su veoma male. Ova inflacija nije ni slučajna, niti, uglavnom, uvezena, kako neosnovano tvrdimo, jer je tamo odakle smo je „uvozili“, više nego duplo manja od naše. Mogli bi se, skoro do kraja naredne godine, suočavati istovremeno i sa manjkom tražnje i manjkom ponude.

Biće da su i inflacija i rast dugova, znak da računi aktuelne razvojne i ekonomske politike stižu na naplatu.

Koliko sutra, biće nam jasnije da je politika brzih efekata i linije manjeg otpora, oličena u deficitu domaćih privatnih investicija i višku neselektivnih stranih direktnih investicija, izgradnji infrastrukture kao glavnoj poluzi rasta BDP-a, jakom dinaru podržanom visokim deviznim prilivom po osnovu stranih investicija, doznaka iz inostranstva i zaduživanja, kao i populistički motivisanim vanrednim davanjima i kome treba i kome ne treba, uzrok skromnog rasta BDP-a, manjka sopstvenog investicionog potencijala i inflacije koja zabrinjava.

Na kraći rok stvari bi se mogle popraviti snažnom podrškom poljoprivrede i proizvodnje hrane, a za više od toga potrebno je više volje i umeća, u čemu, izgleda, ozbiljno oskudevamo.

Autor je ekonomista iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.