Pad ministra Ružića, uspon Olivere Marjanović

Umesto da smiri tenzije, ako ne i da stane u odbranu Olivere Marjanović, direktorice škole iz Sečnja koja je danima izložena medijskom linču, Branko Ružić se zapitao kako je moguće obeležiti slavu „ako ne sečenjem slavskog kolača“.

To što Ružić tvrdi da nema u sebi ni trunku kreativnosti i mogućnosti da razmišlja izvan zadatih okvira, pa nešto ne može da zamisli, ne opravdava ga što je ženu u čiju odbranu treba da stane podvrgao dodatnom linču.

Pozivati se na Ustav nakon više od decenije vlasti režima Aleksandra Vučića danas već pomalo zvuči smešno, možda čak i neumesno, ali i dalje mi se čini da nam je to zapravo jedini izbor.

Ustav kaže da su crkve i verske zajednice ravnopravne i ODVOJENE od države, iako su sveštenik i pojedini roditelji u Sečnju ovu odredbu izgleda razumeli kao odbredbu koja im dozvoljava da bez dogovora (da ne kažem na silu) „upadnu“ u školu i održe verski obred u školi uprkos nedvosmislenoj odluci direktorice da će ove godine Sveti Sava u školi biti obeležen isključivo priredbom, a da verski deo obreda treba da se održi u crkvi.

Kakve poruke šaljemo deci?

Prva je da su sveštena lica vrhovni autoritet (posle Aleksandra Vučića, pretpostavljam) – da mogu „na zemlji“ da rade šta god žele i kad god požele, da imaju „prava“ da „isteraju“ svoju volju, i da niko ne može i ne želi da ih zaustavi kada pređu granice iscrtane Ustavom i zakonima i elementarnom pristojnošću.

To nije vera i pitam se razume li sveštenik iz Sečnja koliku je štetu napravio svojom tvrdoglavošću i ponašanjem najpre pravoslavnim vernicima u Srbiji, pa tek onda svima ostalima.

Druga poruka koju smo poslali deci u Sečnju, ali i širom Srbije, jeste da je u redu ne poslušati direktoricu škole, a samim tim i sve zaposlene u školama, ako nam se to ne sviđa. Ako se verski obred u školi može odigrati protivu volje direktorice, zašto se ne bi mogle igrati igrice na telefonu ili pričati tokom časova?

Zašto bi se poštovali učitelji i nastavnici ako poštovanje ne dajemo ni direktorici, kao glavnoj i odgovornoj za funkcionisanje čitave škole?

Poruka koju su zajedničkim snagama poslali i taj sveštenik, i roditelji, i prorežimski mediji, jeste da je nepoštovanje autoriteta u školama u redu i da ne nosi posledice, a posle ćemo se pitati zašto kvalitet obrazovanja konstantno opada dok nivo nasilja u školama raste.

Nisam od onih koji utehu pronalaze u kukanju nad teškom sudbinom i lamentiranju nad prošlim vremenima, ali jedno mogu da vam kažem – pravac kojim smo se uputili ne nosi nam ništa dobro i jako je malo vremena ostalo da napravimo zaokret.

Ne zato što će nešto epohalno desiti i uništiti nam državu, iako se ovo gde živimo jedva državom može nazvati, već zato što smo na korak od toga da ućutkamo sve Olivere Marjanović, Jelene Mažić, Jelene Mihajlović, Dragane Isakov… a kada se to desi, neće biti ko da nam pokaže da smo na ivici provalije.

Izgleda da nam je jedino što nam je ostalo jesu solidarnost, to parče papira na kom je ispisan Ustav i Branko Ružić, s kojim ne znamo šta bismo.

Zato Oliveri Marjanović pružam podršku onoliko koliko je u mojoj moći, i nadam se da ćemo se uskoro sresti i licem u lice jer Sečanj nije preko sveta, a Branku Ružiću mogu da poručim samo da mu nećemo zaboraviti ni decu iz Sečnja, ni decu iz Pećinaca, ni svu drugu decu koja trpe posledice zato što on ne može da zamisli kako bi trebalo da se ponaša jedan ministar prosvete.

Autorka je članica Glavnog odbora Demokratske stranke iz Zrenjanina

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.