Pad u ponor

S jedne strane ceo svet, s druge strane Rusija, Belorusija i Srbija. Ne znam nijednog predsednika na svetu koji bi se ovako igrao sudbinom svoje države. A ne znam ni koji bi to razlog mogao biti osim ucene ili beslovesnog rusofilstva. Toliki rizik i nepromišljenost ne mogu imati treće opravdanje. Svi oni koji su glasali za njega, sada mogu da se pogledaju u ogledalo i da pocrvene od stida.

U istom danu počeo je sa radom i ruski portal Russia today u Srbiji uz poturenu kampanju da se radi o TV RT kako bi posilni iz REM-a lakše omogućili emitovanje radio Sputnjika. Sada ćemo imati pored gomile kvislinških domaćih TV stanica i programa i pravu rusku radio stanicu sa programom na srpskom jeziku.

Kad se setim da su stranim plaćenicima srpske „patriotske“ snage nazivale prozapadno orijentisane ljude koji su protestvovali protiv rata i diktature, kako bismo onda mogli da nazovemo ovo sramotno podilaženje agresorima, koji sada nikako da prežale što su se nepromišljeno upustili u sukob tokom kojeg je Rusija izgubila svaki ugled.

Stidljivo se malo pomalo pojavljuju, čak i u roto palanci „Politika“, i oprečni za svaki slučaj stavovi.

Ti konfuzno pravdajući politički stavovi su pravi izraz bede koja je snašla Srbiju, ne samo kroz politiku ove vlade i većine opozicije i gotovo svih medija u Srbiji sada, a skoro svih u prošlosti – pa to predstavlja još veću bedu. Pošto autori takve politike vide da sve loše ide, možda će i prelomiti na ispravnu stranu, ali već je kasno.

Narušeni ugled Srbije devedesetih, koji je nakon promena petog oktobra 2000. blago rehabilitovan već je srozan na tadašnju meru. Ovoga puta ne zbog naše agresivne politike prema susedima iako je se još uvek nismo odrekli, već zbog frustracija u kojima smo još uvek zbog izgubljenih ratova 90-ih, a zbog kojih podržavamo Putinov ratni pohod na Ukrajinu. Samo nam je ogrtač Kadirova falio.