Pada vlada

Ima raznih imena za to: najbezazlenija su potrčko i levo smetalo. Saša Radulović jeste kandidat, dakle (jeste igrač), ali on to i nije. Pomaže i odmaže, nešto bi poručio, ali onda zaključi da nema razloga, jer je – opet zaključi – on ovde samo kobajagi, i tako dalje, i tome slično. Sad je posle svega smislio, da je onaj performans koji je izveo beše li za Novu godinu – sa onim diletantskim pevanjem i sviranjem pesme “Pada vlada” – upropastio tu pesmu koja više navodno ne sme da se izvodi ni u kafanama. Vučićeva diktatura nije naivna, ali ne može joj se pripisivati baš sve što nam padne na pamet. Diktatura se brani i našim nesolidnostima.

Elem, ona prva rečenica, da je vreme za reći zbogom, odnosila se na Sašu Radulovića. On nju, zapravo, izgovara kad god stigne, i za koga god stigne, i evo da je oprobamo malo i na njemu samome. Najpre je na smetlište istorije poslao petooktobarce, zatim ne vidi ništa dobro ni u ljudima koji bi mogli nešto uraditi Vučiću, njemu niko ne valja, on neće ni sa kim: on jednostavno hoće samo sa sobom.

U politici takvi nemaju šta da traže. Bio sam među onima koji su nakon prošlogodišnjih parlamentarnih izbora pisali da je na Raduloviću istorijska odgovornost da povede borbu da se oslobodimo jedne nakazne vlasti. Bio je najsvežija pojava, i ličilo je da ima iza sebe solidne i solidno zagrejane ljude. Ali, on nije znao šta da uradi sa prilikom koju mu je istorija dodelila. Par trikova u parlamentu nije bilo dovoljno za ono što je bio nalog vremena. Mora se priznati da nije bilo lako nositi se sa beskrupuloznom Vučićevom skupštinskom falangom, i ostatkom mašinerije koja silom sve pretvara u otpad: ali, pokazao je da ipak nije bio dorastao. Završilo se na diletantskoj pesmi “Pada vlada” koja ostaje jedina uspomena: i nama na njega, i njemu na jednu proigranu političku priliku.