Zahvalan sam dr Veljku Đuriću Mišini, istoričaru i devetogodišnjem predavaču Istorije Jugoslavije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Prištini, što je uputio reagovanje „Aleksandrov sin je stupio na presto“, na tekst „Petar Karađorđević nije bio kralj Petar II“, u kojem sam izneo jedan skroman pogled na deo naše savremene istorije i uputio na činjenicu koja se zanemaruje – da prestolonaslednik (kraljević) Petar nije postao kralje de jure, pa je stoga neosnovano njegovo proglašavanje i javna upotreba titule „Kralja Petra II“.
Ovaj odgovor najbolja je potvrda karaktera naučne misli i vrste pameti koja dominira u našoj javnosti i koja zavodi generacije.
Nije ovde toliko bitno što profesor Mišina uopšte ne pominje tada važeći Ustav Kraljevine Jugoslavije koji je propisao da se Kralj postaje punoletstvom i zakletvom pred Skupštinom. Ne obazire se ni na to da je reč o jugoslovenskom prestolu koji ne može da miropomaže samo srpski patrijarh. To je slika naučnog metoda i kulture dijaloga. Bitno je što se u ovom reagovanju sasvim lepo i jasno celoj javnosti očituje mišljenje (koje sebe proglašava za stručno) iz predgrađanske istorije, ne samo naše, nego i Evropske.
Tačno je da je kraljević smrću svoga oca kralja postajao kralj (odmah, trenutno), pogotovo ako nije bilo drugih pretendenata na presto. Ali, to se događalo u srednjem veku, u feudalno doba, kad se ne može govoriti o državi u savremenom smislu tog pojma.
Svi silni vekovi evropske istorije i sve tekovine razvoja civilizacije, od filozofije, umetnosti, prava i politike, do moderne republike ili ustavne monarhije, za naše uvažene istoričare, mislioce i političare ne predstavljaju činjenicu. Misao je njihova još uvek srednjovekovna, pa se kraljem postaje jednostavno. Kakav Ustav, kakav zakon! Tako je to u zemlji Srbiji, još od pokušaja stvaranja moderne države pre dva veka. Umesto da zakoni budu iznad vladara, obrnuto je. Anomija ili bezakonje u našem slučaju, nije posledica tranzicije, bede i siromaštva – nego obrnuto – sve naše nevolje proističu upravo iz oblika anomije koji je lično, samovoljno, feudalno tumačenje istorije, države i prava. Ustavi su u Srbiji pisani da bi se ukidali ili da ne bi bili poštovani, od prvog Davidovićevog, do ovog poslednjeg, koji između ostalog za posledicu ima i najnoviju Deklaraciju.
Problem ove srednjovekovne misli u srpskim glavama XXI veka, potreba za kraljem i gospodarem zahteva naučna razmatranja koja nisu samo istoričarska, pa ni filozofsko-politička – on prelazi u oblasti socijalno psiholoških disciplina, a kad se javlja opsednutost, boga mi i psihijatrijskih. Opsednutost kraljem, kraljevskom porodicom, selidbom grobova, insignijama, ličnim predmetima i storijama, izdržavanjem prestolonaslednikovog sina u Belom dvoru, već nas košta poprilično u evrima. A to nije jedina valuta u kojoj se opsednutost plaća.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
