Pandemija i sistemska kočnica

Kada bi neko iz vlasti makar pokušao da bude dosledan sam sebi i onome što je obećavao i pričao u vezi sa upravljanjem ovom krizom, po težini ravnoj ratovanju i velikim prirodnim katastrofama, možda bi se moglo reći da imamo šansu da više ljudi preživi. I da Srbija posle poslovičnog gubitka ljudstva veličine jednog grada od tridesetak hiljada ne mora da se dodatno smanjuje za još deset-dvadeset hiljada ljudi koji umiru od kovida i zbog kovida.

Slična primedba važi i za opoziciju, koja osim što kritikuje pojedine poteze i odluke vlasti, može da ima i ulogu u svom biračkom telu i javnosti u sferi edukacije i motivacije.

Nije od političara za očekivati da kažu ono što je već dokazano, da pandemija neće ustuknuti godinama, da čak i sveobuhvatna vakcinacija ne garantuje kraj zaražavanja i da ćemo još dugo morati da živimo sa manje ili više nepopularnim merama.

Da je drugačije i da vlast zaista želi da brine o svom narodu, ona bi to jednostavno prepustila stručnjacima, možda i rizikujući delimično svoj rejting uoči izbora.

Ne bi formirala Krizni štab koji je praktično multisistemska kočnica za upravljanje krizom u korist populističkih ubrzanja izbornih kola na drugom koloseku.

Zapravo, kao što Danas već duže piše i što ljudi od integriteta u njemu poručuju, vlast je odavno i formalno digla ruke od korone i prepustila se propagandom zaobilaženju problema, ne trudeći se čak ni da ostavi neki malo blaži antikovid utisak. Uverila se da tek polovina ljudi ima svest o vakcinaciji i samozaštiti i da u drugoj polovini ima više potencijalnih birača. Pa kad se lepo samoizaberu, a korona i dalje bude ubijala, da pokrenu brdo novih poslova pogodnih za utaljivanje, gde će pandemija i dalje biti najskrivenije polje za dilove i profitiranje…