Paraćin, ni propagande, ni udvorištva

Istu rečenicu Paunović bi mogao ponoviti i danas, pošto je rešenjem o raspodeli sredstava za projektno sufinansiranje proizvodnje medijskih sadržaja, na predlog tročlane komisije, svih 38 aplikanata sa ispravnom dokumentacijom i ove godine dobilo pomoć.

Neki 10.000 dinara, neki više miliona, ali svi imaju parčence medijskog budžetskog kolača Paraćina. Koji, uzgred, sa 12 miliona dinara nije beznačajan u poređenju sa opštinama slične veličine i razvoja, ali je daleko od zahteva medijskih udruženja da bude bar jedan odsto ili sna od dva procenta za informisanje.

Na teritoriji Paraćina deluje nekoliko lokalnih medija, više ih je u neposrednoj okolini, pa je novac nekako ravnopravno teritorijalno usmeren, polovina Paraćinu, polovina drugima, među kojima su mediji iz susednih Jagodine i Ćuprije, nešto daljih Kruševca, Zaječara i Niša, pa preko Beograda do Novog Sada i Šapca.

Lokalni RTV sistem Kanal M sa svoja tri medija iz opštinske kase zavredeo je pet miliona dinara, TV tri, radio i internet po milion, uz još jedan ugovor o plasmanu projekta na talasima RTV Kanal M.

Ne bi to bilo čudno – a i na tragu prakse da najuticajniji lokalni mediji najdublje zagrabe – da vlasnik Kanala M od pre dve godine nije znameniti Radoica Milosavljević, koji slovi za jednog od najvećih medijskih mogula u Srbiji pošto je prilikom obavezne privatizacije pre nekoliko godina pazario mnoštvo lokalnih RTV-stanica (ne svojim novcem, kako se ispostavilo…).

I bez sumnje je privrženik, a može biti i dužnik vladajuće Srpske napredne stranke, koja, međutim, nije vladajuća u Paraćinu. U svakom slučaju, RTV Kanal M je prodat posle čudnog saopštenja tadašnjeg vlasnika Dejana Mihajlovića da se ograđuje od lokalne vlasti (!), što je dalo poseban pečat „profesionalnoj“ orijentaciji te kuće.

Sem RTV-a Kanal M još su dve kuće sa sedištem u Paraćinu ušle u konkursnu raspodelu novca.

Opština Paraćin je izuzetak i kada je u pitanju odnos prema medijima tokom još aktuelne epidemije korona virusa – aneksima ugovora svim medijima je rok za realizaciju projekata produžen za onoliko vremena koliko je trajalo vanredno stanje.

Iza ove pohvalne prakse krije se i notorna činjenica da je tokom vanrednog stanja obustavljeno plaćanje koje nije direktno u funkciji borbe protiv epidemije, pa tako i sufinansiranje medijskih projekata, što je praktično naloženo Uredbom Vlade Srbije o promeni rokova u upravnim postupcima za vreme vanrednog stanja, na koju se pozvalo Opštinsko veće.

Slova Uredbe, međutim, malo ko se držao, bar kada je reč o obavezama prema medijima, tako da je produžetak roka, zapravo, ustupak koji i Opštini daje mogućnosti da konsoliduje budžet i plati ugovorne obaveze. Treba još reći da je dosadašnja praksa Paraćina u tom smislu besprekorna.

Pošto smo u predvečerju formulisanja novih zakonskih odredaba u medijskom paketu, na primeru Paraćina, uz sve uočene mane prilično različitom od drugih u Srbiji, moguće je izvući nekoliko zaključaka za rubriku „država i mediji“. Jasno je, prvo, da Paraćin nije primer zloupotrebe javnih medijskih sredstava u promotivne političke svrhe, mada valja reći je pre dve godine bilo primedaba na dodelu novca jednom tek osnovanom mediju.

Na prvu loptu se ne može pohvaliti pravilo da novac dobijaju svi koji konkurišu sa urednom dokumentacijom, pošto to derogira suštinu projektnog sufinansiranja kao oblika (male) državne pomoći medijima da kroz projekte proizvode i sadržaje za koje nemaju dovoljno kapaciteta ili novca, a od javnog su interesa za građane tog područja.

Napokon, minimalna svota koja je određena – za ovu godinu 10.000 dinara! – jedva da pokriva troškove koje konkurisanje iziskuje, pa se teško može smatrati podrškom.

No, ono što prevazilazi uobičajenu praksu u Srbiji jeste da na budžetski novac Paraćina mogu računati i mediji koji nisu „podobni“, odnosno nisu iz političkog šešira ili šinjela vlasti. To bi bio ili će, preciznije, biti ogroman plus kada uz tu vrstu nepristrasnosti obavezno bude išao i kriterijum valjanosti projekta; ovako je Paraćin na dobrom putu, što u sadašnjim okolnostima nije malo.

Može se naravno pretpostaviti da je ovako ustanovljena praksa svojevrsni kompromis sa nezdravim političkim i medijskim okruženjem u Srbiji. No, izvesno je da Paraćinci ne doprinose aktivno opštem političkom i medijskom okruženju čiji je glavni proizvod gola propaganda, sa izraženim udvorništvom kao metodom javnog komuniciranja.