Paradni zakon o ćirilici

Zajednička motivacijska osnova ovog praznika i Zakona jeste sjedinjenje Srba „s obe strane reke Drine“, na tragu niza ranijih parola i inicijativa, mahom neostvarenih, tipa Srbi na okup, Deklaracija o opstanku srpskog naroda, odnosno o očuvanju srpskog jezika i kulture, Svi Srbi u jednoj državi, a u sklopu najnovije ideologije „srpskog sveta“. U ovom kontekstu Zakon deluje kao paradni marketinški potez nacionalistički i populistički nastrojenih vlasti u „obe srpske države“.

„Prvenstveni cilj je bolja zaštita ćirilice u javnom životu, pošto su jezik i pismo pitanje identiteta svakog naroda“, rekla je ministarka kulture Maja Gojković predstavljajući Predlog zakona.

Međutim, kako se ovim očito misli na srpski narod, ispada da je Zakon pisan za Srbe, a ne i za druge građane Srbije i Republike Srpske.

Pri tome se još podrazumeva da biti Srbin znači pisati ćirilicom – ali se možemo pitati šta je sa identitetom miliona Srba koji normalno koriste oba pisma.

Pravo pripadnika nacionalnih manjina na sopstveni jezik i pismo utvrđeno je mađarskim amandmanima podnetim Skupštini Srbije, dok se pravo Srba da se služe latinicom „u javnom životu“, a ne samo privatno, ne pominje.

Osim navedenog, situacioni kontekst donošenja Zakona nagoveštava i jedan dodatni cilj: učvršćenje vlasti njegovih protagonista – predsednika Srbije i kopredsednika BiH.

Izradu ovakvog zakona zajednički su najavili Aleksandar Vučić i Milorad Dodik još 23. jula 2020. godine, ali se taj posao otegao.

Izgleda da je dugo tražen način da se zaobiđe evidentna neustavnost diskriminatornih odredbi iz prethodno odbačenog Predloga izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama u Republici Srbiji (po kome bi ćirilica bila proglašena matičnim a latinica pomoćnim pismom, pri čemu bi se korišćenje prve nagrađivalo a „neovlaštena“ pojava druge u javnosti kažnjavala).

Taj problem je još izrazitiji u Republici Srpskoj, čiji ustav propisuje službenu upotrebu oba pisma, i uz to garantuje građanima slobodu izbora jezika i pisma.

I pronađeno je solomonsko rešenje – napisaće se zakon o ćirilici bez pominjanja latinice, čime je prividno izbegnuta diskriminacija: ćirilica se višekratno i napadno naziva matičnim pismom, ali u odsustvu pomoćne latinice to prećutno favorizovanje bar ne bode oči (premda avet latinice lebdi između redova Zakona). A upotreba ćirilice tamo gde nije obavezna može se stimulisati isključivo putem poreskih zakona, dok se kazne izriču ne za korišćenje latinice nego za „postupanje suprotno odredbama Zakona“.

Vučić je na privatnom sastanku predao Dodiku prednacrt zakona, koji je u rekordnom vremenu postao nacrt, pa Predlog Zakona upućen dvema skupštinama, uz zaobilaženje javne rasprave (protivno Zakonu o državnoj upravi, koji nalaže da se ona organizuje kada se bitno menja uređenje nekog pitanja ili kada to posebno zanima javnost – a ovde su oba ta uslova ispunjena).

Prema obrazloženju Vlade, Zakon je donet po hitnom postupku „zato što bi u suprotnom moglo doći do štetnih posledica za rad organa i organizacija u smislu ugrožavanja srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao kulturnih i tradicionalnih vrednosti srpskog naroda u zemlji i regionu“. A ministarka Gojković je dodala još jedan razlog – zato što je inicijativa potekla od Vučića i Dodika, „čije snove i obećanja treba da ispuni“. Posle ovog objašnjenja saznali smo da Zakon stupa na snagu tek za šest meseci.

Uz večitu temu ugroženosti, možemo pitati od koga se to štite srpski jezik i ćirilica. Od susednih jezika? Od „nesrba“? Od Srba „latiničara“? Izgleda da je jezik ipak najviše ugrožen domaćom nepismenošću i nekulturom, ali za sistematsko bavljenje ovim problemom nedostaje volje i vremena, velikim delom upravo zbog stalne zaokupljenosti ćirilicom i identitetom. Ponekad se čini da jezik i pismo treba štititi i od njihovih odveć revnosnih čuvara.

Nadalje, Vladin Sekretarijat za zakonodavstvo odbacio je pomenuti Predlog izmena i dopuna Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama, navodeći da Strategija razvoja kulture 2020-2029. pruža dovoljnu zaštitu ćirilici, da se latinica ne može isključiti niti njena upotreba kažnjavati, te da bi to previše koštalo), ali očito nije reagovao na predlog podložan istim zamerkama. Da li je to u vrhu vlasti naprečac odlučeno da se zaštita ćirilice kao dragocen predizborni adut ne može nikome prepustiti, pa je „preoteta“ ranijoj ekipi Ministarstva kulture?

Ovako ograničen, sam Zakon je ostao bez dobrog dela svog mogućeg sadržaja. Pre svega, u njemu se ni ne pominje službena upotreba jezika. U nazivu se navodi upotreba srpskog jezika „u javnom životu“, ali se dalje ne kaže skoro ništa o jeziku, niti se precizira šta je javni život. Misli se, naravno, na ono što se normalno naziva javnom upotrebom, ali je taj u svetskoj praksi uobičajeni termin iz nekog razloga izbegnut.

No bez obzira na terminologiju, ostaje činjenica da je predmet zakonskog normiranja u principu samo službena upotreba, dok je javna upotreba toliko široko i difuzno područje da se ne može regulisati zakonima. Drugim rečima, ovaj zakon je novitet međunarodnih razmera po tome što isključuje službenu a uključuje javnu upotrebu, upravo obrnuto od prakse svuda u svetu.

Međutim, jedino ovako se mogao stvoriti privid usklađenosti sa ustavima i drugim zakonima. Imajući u vidu i napred rečeno o izostavljanju latinice, bilo kakav drukčiji postupak bi ogolio suštinsku neustavnost zbog diskriminacije, kao i koliziju sa važećim Zakonom o službenoj upotrebi jezika i pisama u Republici Srbiji, od koga se ovaj bitno razlikuje (jedan reguliše službenu upotrebu obaju pisama a drugi javnu upotrebu ćirilice), što se prikriva širokim formulacijama i terminološkom mimikrijom.

Na ovako raščišćenom prostoru sva pažnja je posvećena ćirilici „kao pismu većinskog naroda u našoj zemlji“ (Analiza efekata Zakona, tačka 4). Ona je već obavezna u svim domenima službene upotrebe (za državne, pokrajinske i lokalne organe vlasti, javna preduzeća i javne službe, imaoce javnih ovlašćenja i drugo), a ovim propisima se proširuje krug subjekata, uključujući i one iz privatnog sektora, koji su u obavezi da je koriste ako posluju sa većinskim učešćem javnog kapitala.

Odredbe Zakona su većinom uopštene i deklarativne, sa vrlo malo novog i konkretnog. Veliku uopštenost, a time i nesigurnost u razumevanju i primeni donetih normi, ilustrovaćemo jednim karakterističnim primerom.

Obaveza upotrebe srpskog jezika i ćirilice na svim nivoima obrazovno-vaspitnog rada „u skladu sa zakonima u oblasti obrazovanja“ (član 3) izaziva ozbiljne nedoumice. Ćirilica će tu svakako ostati zastupljena, ali da li samo ona? Pošto alternativno pismo ne figurira u ovom zakonu, nemoguće je oceniti da li njegovo korišćenje, i u kom obimu, predstavlja prekršaj.

Reč je, dakle, o goloj deklaraciji čije je moguće pravno dejstvo teško utvrditi. Ovde kao i drugde, propisano je ono što se mora, ali ostaje neizvesno šta se ne sme, što dovodi u pitanje upotrebljivost Zakona naročito u domenu kaznenih mera.

Izdvojićemo tri odredbe koje donose nešto novo.

Član 7, tačka 2 predviđa „zaštitu srpskog jezika i ćiriličkog pisma i prenošenje budućim generacijama u izvornom obliku“. Ostajemo uskraćeni za informaciju šta je srpski jezik, a šta ćiriličko pismo, u izvornom obliku.

Tačka 6 istog člana govori o „zaštiti srpskog jezika od uticaja ideoloških i političkih pokreta na njegovu standardizaciju“. Aluzija je na nedavno doneti Zakon o rodnoj ravnopravnosti, čime se dva važeća zakona direktno sukobljavaju: jedan pod pretnjom kazni nalaže određene promene iz domena standardizacije, a drugi upravo takve promene proskribuje.

A član 8, tačka 2 govori o „očuvanju i širenju poštovanja za dijalekte u njihovoj specifičnoj funkcionalnoj upotrebi“ – što je pozitivan zaokret u srpskoj normativističkoj tradiciji.

Donošenje Zakona praćeno je fanfarama i velikom pompom. Iz krugova vlasti i delova struke stigle su očekivane pohvale; predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika trijumfalno je objavio početak novog doba za „degradirani srpski jezik i pismo“ (Sreto Tanasić, Politika 19. 9. 2021).

Čuli su se i kritički glasovi: Helsinški odbor za ljudska prava zatražio je od poslanika da odbace Predlog zakona. Takođe je ocenjeno je da je proglašenje Zakona „pretvoreno u jednu u nizu estradnih političkih manifestacija koje ne podržavaju nego poništavaju ono za šta se zalažu“ (Zoran Hamović, Danas 18-19. 9. 2021).

Lingvist Vlado Đukanović je uporedio upotrebljivost Zakona sa papirnim zastavicama prilikom dočeka predsednika Tita, koje su se bacale po prolasku kolone automobila. Ali opšti utisak je da je Zakon dočekan hladno – kao da je javnost zasićena gromoglasno najavljivanim akcijama posle kojih nije usledilo ništa vredno pažnje.

Zbog navedenih slabosti Zakon se u najvećem delu neće moći primenjivati, niti ta primena kontrolisati. Ali on nije ni donet da bi se dosledno i dugoročno primenjivao, nego za jednokratnu političku upotrebu. Stoga i deluje kao objava odanosti srpskom jeziku i ćirilici, pre nego kao ozbiljan pravni instrument. Sva je prilika da će biti zaboravljen pre stupanja na snagu.

Autor je lingvista, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu