Paranoja u KP Kine

Ova pronicljiva izjava čoveka koji će zauvek ostati upamćen zato što je pomogao otvaranje Kine ka Zapadu seže dalje od pitanja da li pojedincu treba oprostiti iracionalno ponašanje. Kao što pokazuje skandal u vezi sa dramatičnim političkim padom Bo Silaja, ona je jednako poučna i kada je reč o očigledno iracionalnom ponašanju političkih režima.

Najrazumniji bi se složili da se najveća vladajuća partija na svetu (sa gotovo 80 miliona članova), sa nuklearno naoružanom vojskom i neprevaziđenim policijskim aparatom suočava sa zanemarljivim unutrašnjim pretnjama svojoj vlasti. Ipak, vladajuća Komunistička partija i dalje je brutalno netolerantna prema mirnim protivnicima, a od informatičke revolucije na smrt je preplašena.

Sudeći po skaradnim detaljima otkrivenim do sada u aferi Bo, uključujući i umešanost njegove supruge u ubistvo britanskog biznismena, čini se da Partija ima zaista dobar razlog da bude uplašena. Bo, bivši partijski šef megalopolisa Čongćing, simbolizuje sistemski neuspeh i nefunkcionalnost u jezgru režima koji je često doživljavan kao efikasan, fleksibilan i elastičan.

Korupcijski skandali u koje su umešani visoko rangirani kineski zvaničnici nisu ništa novo. Dva člana politbiroa uhapšena su zbog optužbi za korupciju i orgijanje. Ali ono što izdvaja aferu Bo od rutinskih slučajeva pohlepe i požude jeste čisto bezakonje oličeno u ponašanju vladajućih elita. Boova porodica, prema navodima medija, nije samo zgrnula ogromno bogatstvo, već je i umešana u ubistvo zapadnjaka koji je bio njena glavna veza sa spoljnim svetom.

Dok je bio na vlasti, Bo se hvalio kako je zgromio organizovani kriminal i uspostavio zakon i red u Čongćingu. Sada je izašlo na videlo da su on i njegovi saradnici nezakonito pritvarali, hapsili, mučili i pljačkali mnoge nevine ljude. Neki drugi pripadnici vlasti javno su se razmetali patriotizmom, dok su u inostranstvo prebacivali nezakonito stečeno bogatstvo i slali svoju decu u vrhunske zapadne škole.

Slučaj Bo otkrio je još jedan izvor krhkosti režima: borbu za vlast unutar partije. Bo nije pao zbog svojih prestupa i lošeg karaktera, on je jednostavno izgubio trku sa onima koji su se osetili ugroženim zbog njegovih ambicija i beskrupuloznosti.

Diletantski način na koji se KP nosila sa skandalom Bo ukazuje da nema kapaciteta za hvatanje u koštac sa munjevitim političkim krizama karakterističnim za internet eru. Dok iza oklevanja vlade i nesposobnosti da odgovori na skandal očigledno stoje podele, partija je dodatno narušila svoj kredibilitet početnim pokušajima da umanji ozbiljnost afere.

Čak i pošto je Vang Liđun, bivši Boov zamenik, zatražio azil u konzulatu SAD u Čengduu, partija je mislila da slučaj Bo može da stavi u fioku. Koristeći jezik kojeg bi se postideo i Džordž Orvel, zvaničnici su objavili da je „Vang iscrpljen od preteranog rada“, te da je „na odmoru kao nekoj vrsti terapije“, a u stvari ga je saslušavala tajna policija.

U aferi Bo partijski vrh izgubio je ugled i mir zbog kraha poznatog kineskog „antivirusa“. Pokušaji cenzure interneta i mobilne telefonije su propali. Kineski građani su, prvi put u istoriji, mogli otvoreno da izraze svoje mišljenje o borbi za vlast u samom vrhu partije.

Srećom po partiju, ogorčenost zbog bezakonja i korupcije lidera poput Boa izražena je na sajber prostoru, a ne na ulicama. Ali šta će se dogoditi kad izbije sledeća politička kriza? Kinesko rukovodstvo sigurno postavlja sebi ovo pitanje, što pomaže da se objasni zašto se režim plaši sopstvenog naroda.

Teško je reći da li je lakše izaći na kraj s paranoikom koji ima prave neprijatelje ili s paranoikom koji ih uopšte nema. Za kinesku vladu, koja rukovodi najvećom zemljom na svetu, paranoja je sama po sebi postala problem. Kako bi se ona savladala, potrebno je ne samo promeniti način razmišljanja, već potpuno transformisati politički sistem.

Autor je profesor javne uprave na Koledžu Klermont Mekena

Copyright: Project Syndicate, 2011. www.project-syndicate.org

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji