Parizer nas je održao, njemu hvala: Lični stav Sonje Atanasijević

Jer, kako je krenulo, biće i nekog praznika u čast Parizera.

Kada se u januaru 2015. godine dogodio u Parizu teroristički napad na satirični nedeljnik Šarli ebdo (franc. Charlie Hebdo) u kojem je ubijeno dvanaest osoba, ubrzo se na Tviteru pojavio slogan „Je suis Charlie“ (u prevodu „Ja sam Šarli“) kojim se izražavala empatija prema žrtvama.

Slogan su usvojili i demonstranti dajući podršku slobodi govora i slobodi medija.

Šta je nama poručio predsednik javnim obećanjem da će u sredu jesti parizer? Možda ovo: I ja jedem parizer. Ja saosećam sa ljudima koji jedu parizer. Ja saosećam sa ljudima koji su žrtve parizera. Ja saosećam sa ljudima koji nemaju novca za zdravu hranu i koji moraju jesti parizer. Ja saosećam sa ljudima koji bi bili gladni da nije parizera. Ja saosećam sa ljudima čija bi deca ostala gladna da nije parizera. Ja dajem podršku jedenju parizera.

U to ime, ja ću u sredu sam kupiti parizer – a ješće ga, vala, i ministri – i naš doručak snimiću telefonom da ljudi vide. Da ljudi vide „kako se mi ne igramo sa narodom, već da se birnemo o narodu i mislimo na narod.“ Do ove poslednje rečenice sve mi je bilo jasno, doduše, pomogao mi je slučaj s francuskim satiričnim nedeljnikom, ali ova rečenica izlazi iz okvira uobičajene demagogije, kakva se, istina, sreće i kod drugih državnika – razlikuju se samo stilovi i ukusi.

Dakle, kakve veze ima briga za narod i jedenje parizera pred kamerama? Da li da svi u sredu jedemo pileći parizer i okačimo fotografije na društvene mreže, kako bismo pokazali da brinemo o sebi, jer ko nije za sebe, nije ni za druge. Uz fotografiju, naravno, stavimo i slogan “ I ja jedem parizer“. I, koji je smisao ovoga?

Da li je predsednik želeo da poruči kako će u sredu time što će se odreći kvalitetnog i skupog doručka na poslu, u korist jeftinog, a nezdravog parizera, uštedeti malo novca u državnoj kasi, čemu će doprineti i ministri, te će tako ostati više para za narod. On će se, dakle, žrtvovati i izložiti se zdravstvenom riziku na koji upozoravaju dosadni nutricionisti i lekari. Kažu da ta mesna prerađevina takoreći i ne sadrži mesa, ali je zato bogata ukusnom kancerogenom hemijom. Kažu i da opterećuje bubrege i jetru, ugrožava krvne sudove i povećava rizik od srčanog i moždanog udara.

A pošto briga predsednika za narod ne traje valjda samo jedan dan, može se pretpostaviti da će on, kao i cela vlada, ubuduće ovu hranu imati na redovnoj trpezi. To dalje znači da se može očekivati da će hiljade članova vladajuće stranke u čast podrške predsednikove podrške parizeru priključiti akciji javnog konzumiranja ove prerađevine od mesa bez mesa, što znači da Srbiju čeka nestašica parizera.

A pre nestašice možemo zamisliti i kako Skupština donosi odluku o još jednom neradnom danu, kao nacionalnom prazniku, Danu Parizera, kada bi se, slično kao u Francuskoj – da opet spomenem ovu zemlju – gde postoji Praznik pasulja (franc. La f te du cassoulet), slavio ovaj proizvod koji je održao srpski narod. Svakog 13. septembra izlazili bismo na ulice, trgove, u parkove, sa korpom od pruća u koju prethodno spustimo hleb, parizer, majonez, može i jogurt. I tako okupljeni oko Parizera, obavimo ceremoniju zajedničkog doručka. Kad se fino najedemo, složno zapevamo: Parizer nas je održao, njemu hvala.

Sve ovo jeste farsa i bilo bi komično da ne postoje ljudi koji bi zaista bili gladni da ne jedu parizer ili druge jeftine namirnice niske hranljive vrednosti, štetne po zdravlje. Da, bilo bi zabavno gledati predsednika kako jede pileći parizer pred kamerama, da ne postoje ljudi koji su očajni zato što sebi ne mogu više da priušte ni dovoljno povrća i voća budući da je preskupo, ni dovoljno mesa. Njih verovatno zaboli svaki gram parizera koji stave na hleb i pruže svom detetu.

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.