foto FoNet Marko DragoslavićU predvečerje izbora Aleksandar Šapić je propustio kolonu teških građevinskih mašina na travnjak ispred Hrama i na improvizovanoj pozornici od naslaganih, polomljenih kocki sa staza, najavio početak uništavanja.
Pominjao je kao i uvek što čine oni koji ne stoje na svome, mitove i legende, poraze pobede, Crkvu i Kosovo, svoje i tuđe barjake.
Šapić ne razume da se napredak civilizacijski ogleda u mirnom razvoju i da prostrani plato i ovaj grad svoje mesto u istoriji ne treba više da pišu sukobima.
Patrotizam se ne meri ustupljenim, verska osećanja ne neguju premeravanjem crkvenog. Naročito je nedopustivo zaklanjanje iza interesa građana.
Imaginarni građani na koje se Šapić poziva možda u belini mermera vide kolosalni napredak, u posečenim stablima prekid kontinuiteta, u nestajanju klupa uređenje, u razgradnji fontane spas od poplava. Stvarni građani u svemu opisanom jasno sagledavaju uništavanje, prirode, sećanja, bezbrižnosti, druženja, slobode.
Nama, koji smo odrastali u parku između Narodne biblioteke i Hrama i čija deca su prve korake činili upravo tu sve što se poslednjih dana čini izaziva nespokoj.
Svaka kašika rovokopača kao da se zabada u naše detinjstvo i kida ga na komade. Već umorni od svakodnevice i informacija da je na Vračaru u zadnjem desetleću nestalo hiljade kvadrata zelenih površina, dolazili smo ovde da udahnemo vazduh, odmorimo oči, porazgovaramo među sobom, osluškujemo ptice.
Zastrašujuće je koliko se najavljeni projekat u mnogo čemu podudara sa Beogradom na vodi. Plasira se istovetni narativ.
Pacove, zmije i narkomane ove su zamenile napukle staze, pogaženo cveće, neispražnjene kante.
Lažne dileme stavljaju se pred stvarnu brigu kako bi zaklonili suštinu.
Da gradski oci zbilje hoće lepše i bolje ne bi se godinama nehajno odnosili prema postojećem.
Planirano rešenje verovatno spektakularno izgleda u obliku makete, kao prezentacija.
I kao takvo može se realizovati na bilo kom mestu u gradu koje nije privedeno nameni. Ne, i ovde.
Odobravanje bi značilo pristanak na nestanak gradskog parka. Beograd vapi za humanošću, ne za voluminoznošću i monumentalnošću.
Na pola kilomtara odavde dogodila se nazapamćena tragedija.
Mladost je posečena. Generacija ranjena.
Da li je potrebnije da deca imaju svoju sigurnost, svoje mesto ili da verski turisti aparatom zabeleže kolosa koji se uzdiže? Čubura se naslanja na park.
Njena boemska i umetnička duša nadahnjuje.
Može li se bar to sačuvati? Stotine studenata uče u Narodnoj biblioteci.
To sigurno neće moći uz zvuke bagera i kompresora.
Dogradnja i rekonstrukcija Dečije klinike traje već treći mandat naprednjaka, kasni što zbog nedostatka sredstava, što zbog izmena u prioritetima, a za ovu megalomaniju se izdvaja više nego što bi koštala izgradnja najsavremenije klinike.
Umoran je Vračar od buke, nepotrebno je oduzimati Vračarcima i ovu oazu.
Svaka rekonstrukcija rađena u dekadi ove vlasti osenčena je korupcijom i nekvalitetnim izvođenjem.
Da li treba pružiti priliku za reprizu baš na ovom mestu?
Za neuporedivo manje sredstava moguće je revitalizovati postojeći park, oplemeniti ga, nadograditi novim sadržajima, unaprediti vrednost.
Za sva pitanja koja tište žitelje Vračara i Beograda adresa adresa nije Stari dvor.
Odluke se donose na jednom mestu. Ali, i otpor njima može i mora na svim koja su ugrožena.
A, park kod Hrama jeste.
Zaustavimo pre nego što sve ne potane naslagana hladna kocka.
Autorka je žiteljka Vračara
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
